Смртна казна за спас Србије

Познато је да је некадашња СФРЈ имала комплетно аутономне и независне системе цивилног и војног правосуђа, сем у одређеним областима у којима су се донекле преклапали. Тако осмишљени показали су се као веома ефективни у свим доменима рада, јер су могли да комплетно опслуже потребе друштва. Цивилно правосуђе није компетентно да опслужи војна питања; и обрнуто.

То искуство свакако треба користити и даље унапређивати, при чему је потрбно додати још једну аутономну област. Наиме, поред цивилног и војног суда треба увести и политичко-правни суд. Суд који би могао да компетентно решава проблематику коју данас уништава Србију: издају и бахато, криминално понашање политичара у српском друштву.

Политичари нису ништа друго до државни службеници, изабрани од стране оних који су их бирали – који желе да их представљају. Политичари нису лидери (вође), нити тако нешто смеју да буду. Сваки народ има довољно мудрости да зна шта жели, коме и где припада, да препозна опасност и сл. Законодавна и извршна власт (скупштина и влада) имају одређену улогу, овлашћења и одговорности. Влада је дужна да, између осталог, достави податке и о преговорима које води и опасности које из преговора и околности произилазе. У крајњој линији, Влада у име народа организује одбрамбени систем и на препознавање опасности у складу са потребама одговора. Власт није «гонич» народа, већ би народ требао да буде контролор владе, као и свих оних који су тражили народно поверење.

Данас је највећи број политичких странака у Србији подмићен парама које долазе из западних државама, чији се пут завршава код једне од чланица агресорске НАТО алијансе. Те странке су данас покриле целокупан политички спектрум. Оне су и власт и опозиција у Скупштини Србије. Част ретким изузецима попут СРС, која је 2008. преполовљена и из које је, по диктату западних земаља, произашла данашња СНС.

Време је да их народ казни

Власт и опозиција у Србији су данас иста ствар - сви су послушни Западу. Може само да вам се чини да ЛДП и ДС на пример имају различите ставове. Док ЛДП јавно говори шта Запад жели, то ДС и његови сателити скривено раде.  Народ у Србији нема конкретан начин за контролу рада Скупштине. Ово наметнуто квази-политичко стање мора се искоренити у потпуности. Свака политичка странка мора унапред објавити са ким улази у коалицјију. А не да се то одиграва након обављеног гласања, као што су на последњим изборима ДС и СПС учинили,  што је било потпуно неочекивано за оне који су их бирали, и то за бираче обе поменуте странке. То није ништа друго до анти-демократија.

Народ мора да има инструмент, а то није пуки реизбор или неизбор на следећим изборима, да може наградити, односно казнити оне који су проневерили народну вољу. Награђивање је давање поверење на будућим изборима, али такође мора да постоји и начин за кажњавање у случају да је народна воља изиграна.

Да се разумемо: давање поверење од стране народа да у његово име изабрани представници  врше  власт је најозбиљнији уговор између народа и народних представника (никако: лидера) у једној заједници попут државе. На оваквим уговорима се темељи опстанак, напредак  и будућност заједнице. Као што смо више пута имали прилику да видимо, многи политичари су на власт дошли уз највеће преваре. Као такви (преваранти) они су своје личне и страначке интересе ставили далеко изнад интереса народа и државе.

Биланс 5-октобарских промена је преко милион незапослених. На листи европских земаља која броји 50 држава, Србија је претпоследњем месту (после Албаније).

Ако дакле обичан грађанин може да се мобилише (као цивил или војно лице у ратним условима) и кроз мобилизацију поклони на захтев државе свој  живот за одбрану отаџбине, сасвим сигурно народ има веће право као држављани да очекује да сваки политичар који намерно угрози наше животе, противно државним и народним интересима, мора да одговара својим животом. Једноставна рачуница: боље је искоренити један живот да би се сачувало више од једног живота (односно преко 10, 50, 100, 1000 живота),  односно да би се сачувала држава.

У Србији је пљачка државне односно народне имовине довела до тога да је кроз такозвану приватизацију држава остала у плусу за тек неколико стотина милона евра. Најбоља предузећа су приватизована од стране оних истих политичара који врше власт и њихових пријатеља. Некадашњи министар за приватизацију Александар  Влаховић је данас власник Новог Дома и ко зна колико још других предузећа. Покојни Ђинђић (посмртна заоставштина је прогласена државном тајном) је био власник  «Кока-коле» у Србији и других предузећа. Ђилас (студент који је својевремено критиковао Милошевића изјавивши да он није његов председник) данас је власник више предузећа, чији је обрт како је објављено око 200,000 евра дневно. Божидар Ђелић је узео 11 милиона евра преко акција.  Да ли је беше својевремено за Шутановца објављено да има преко 80 станова у Београду? Поред поменуте пљачке народне имовине, они су и катастрофалном политиком допринели да у Србији данас годишње рађа 50,000 беба мање. 


http://www.magazin-tabloid.com/casopis/clanak.php?br=84&clanak=8
http://www.srpskapolitika.com/Tekstovi/Komentari/2006/075.html
http://www.srpskapolitika.com/Tekstovi/Analize/2009/latinica/019.html

Сам по себи овај акт такозване владе је економски геноцид, јер Влада може, али не жели да заустави пропаст коју је Србији нанела. Ти исти су се одрекли преко 130,000 Срба са Косова, које су по Уставу дужни да бране. Разлике између нас из централне Србије и Срба у другим деловима Србије апсолутно нема и не може бити, па се са правом питамо зашто Срби са КиМ-а нису заштићени исто као што би ми били?

Одбијање да се Срби са Косова и Метохије одбране није ништа друго до издаја! Сад знамо шта чека нас Србе из централне Србије ако тако Запад буде захтевао. Са правом се питамо које је сврха имати државу ако смо у њој незаштићени? За шта нам служи национална безбедност, ако је уопште имамо?

Данас је свима јасно да Србију разбијају ЕУ, НАТО и њихови партнери у Србији: пре свих ДС и Г17, користећи пароле попут: «приватизација», «транзиција», и «Србија нема алтернативу». Поменуте странке су неометано уништиле целокупну привредну силу Србије - Застава је уништена због Ренулт/Дачије; Југобанка, Беобанка и друге банке због западних банака.

Први напад на непријатеља је напад на привредну моћ. Привредна моћ се уништава како би се народ економски бацио на колена, да нема средства за храну, за свакодевне потребе, нити за децу. Када нема средстава за децу – нема ни деце. Када нема деце - нема ни будућности!

11 година поразних резултата владавине такозваних демократа у Србији не треба да чуде. Радећи за западне менторе демократе су отуђиле војна и друга предузећа, одајући трговинске и технолошке тајне и сасвим сигурно дубоко закорачили у воде индустриске шпијунаже.

Једина препрека суровом и бахатом понашању политичара јесте смртна казна, као претња прљавим работама криминалаца у Скупштини и Влади Србије. Највећи део становника се плаши смрти, па тако и сами политичари. Увођењем смртне казне  политичари би били приморани да размисле унапред о својим потезима. Смртна казна није сувишна ни беспотребна за оне који помишљају да издају сопствену  државу, војску и народ, или да раде на уништавање привредне моћи Србије у име страних сила, са катастрофалним резултатима попут нестанка подмлатка са карте Србије!

Да ли сте икада размишљали колико политичара-криминалаца избегну  казну, док  припадници народа, као њихове жртве, немају никакву шансу да исто учине? Да ли смо ми жртве криминалних радњи политичара у Србији, заборављене жртве такозване «транзије»?

На који начин зауставити и санкционисати радње попут оних када се пљачка цео  индустријски комплекс, попут рецимо «Трајала», који је од процењених 120 милиона евра продат за свега 12 милиона евра, и то без и једног евра уложеног од стране купца – страном купцу је унапред одобрен кредит у Србији за куповину српске мега фирме?

Да ли ми, народ, као жртва, имамо право на трагање за задовољењем због свега онога што су нам неки политичари урадили?

Када политичар врши кривично дело, он га извршава користећи своју слободну вољу; нико га не тера да чини такве ствари, попут издаје, пљачке, преваре, убиства итд.

Предлог за увођење Националног суда државне одговорности

Према важећим законима издајство представља акт којим се подрива суверинитет државе. Наравно, постоје разлике у нивоима издаје; није исти акт издаја становника државе и издаје рецимо председника државе.

Издајници заслужују смртну казну, јер њихови акти  и недела помажу нестанку сопственог народа и државе. 

То би био први такав суд у једној парламентарној демократији, који би представљао својеврсну контролу народа над изабраним посланицима и државним функционерима. Многе западне земље су укинуле смртну казну желећи да се покажу као напредне и хуманитарне државе, које не спроводе кажњавање убијањем осуђених. Међутим, те исте хуманитарне државе скоро свакодневно извршавају смртну казну над онима који они сматрају да су терористи и то без суда! И то на сопственим улицама, угожавајући сопствене грађане Овакво дивљачко понашање Србији није потребно, оставимо то Западу.

Ми морамо да одмеримо смрт једног осуђеног политичара у односу на штету од десетине хиљада изгубљених и нерођених живота, као и могући будући нестанак потенцијалних живота, који могу актом једног политичара бити однети.

Србија мора имати посебан/специјалан судски систем за оцену рада политичара, државних службеника и функционера. Политичари имају најодговорније, али и најмоћније функције дате од народа на поверење. То поверење мора имати ефикасну контролу. Садашња пракса да политичар има имунитет над законом мора се укинути. Зашто је потребно да политичар има имунитет, када свака страна служба данас зна шта про-западни политичари у Србији раде. Против кога се имунитет користи,  против српског народа, српског правосуђа и правде?

Народ Србије жели да има на располагању право на изрицање ултимативне казне - смрт онима који данас својим злочиначким актима шокирају нашу свест.

Нисмо ми хтели овај суд - они су га изазвали!

Србија мора да има начин да се реши наметнутих проблематичних политичара. Ми морамо да натерамо политичаре да деле исте вредности и одговорности као и народ Србије.

Нису наши обичаји, наша традиција и наше вредности од јуче, да не знамо коме и чему припадамо. Неће ваљда скоројевићи да нас уче шта ваља, а шта не ваља и по томе да нам који капу. Њихови комунистички очеви су 50 и више година покушавали да нас одвоје од самих себе и нису успели. Није ваљда да њихови синови данас мисле да су паметнији и да ће баш они, противно нашој вољи, да нас уведу у ново «братство и јединство» звано ЕУ?

Србија у сваком тренутку мора да изађе као победник, у каквим год проблемима да се налази, због чега нам је најстрожија казна и те како потребна!

Национални суд државне одговорности треба да има ретроактивно дејство. Као што је убиство злочин који не застарева, тако треба третирати и акт издаје Србије!

Врховни судски савет при Националном суду би требало да има овлашћење да:

• суспендује рад или да опозове председника, премијера, министре, посланике, војне официре и друге државне функционере

• суди за кривична дела издаје и проневере народне воље, као и изриче казне, укључујући и смртну казну

• суспендује рад или да опозове председника, премијера, министре, посланике, војне официре и друге државне функционере

• опозове скупштину и владу

• опозове војно руководство и преузме управљање војском

• изврши стопирање и/или ревизију акредитације димпломата у Србији

• врши објаву рата

• изврши стопирање потписивања и/или ревизију закључених међународних уговора

• пошаље војску ван граница Србије

blogarama.com

Српска (Е)У-топија

Колико заправо познајемо ЕУ, централизовану заједницу од неколико десетина држава у којој, да се симболично изразимо, Немачка држи бич? И којој Србија , ево већ преко 10 година, настоји да се придружи. У којем периоду ЕУ као услов за улазак од Србије може да тражи све, и да добије све, без српског отпора, а да за узврат не да практично ништа, осим подржавања на власти режима којег је својевремено на власт и довела? Док није добила све што је хтела, ЕУ је непосредно пред сваке изборе у Србији слала бројне званичнике, који су нескривено подржавали тзв 'демократе'. Ипак, веома је близу тренутак у којем ћемо видети да су од њих дигли руке, јер више не могу да их искористе, тренутак у којем више неће подржавати ову власт, која ће тада бити једино добра за 'старо гвожђе'.

ЕУ је само економски и инфраструктурно заокружена целина, са различитим пореским и правним системом у свакој од појединачних држава. ЕУ нема своју војску, има само заједничку валуту. Она је творевина осмишљена ради до(бро)бити мултинационалних предузећа, која једина могу да имају корист од стварања такве заједнице. Једино таква предузећа могу да извуку корист од онога што се сматра највећим достигнућем ове заједнице, а то је несметан пролаз капитала, робе и људи. То је разлог зашто данас чујемо да се спашавање од финансијског посртања ове заједнице предлаже путем спашавања мултинационалних банака. Мултинационалне банке су само један од облика (приватних) предузећа, а цео систем ЕУ је и створен за њих. Нити мањи привредници, ни обични људи који у њој живе, показало се, немају од њега пуно користи. Данас је велика већина становника у оквиру ЕУ презадужена, мали број њих живи добро, док тек неки постотак од њих 'води коло'. За обичног грађанина једина повластица коју је добио тиме што је становник у оквиру ЕУ јесте што може несметано да пролази границе. А и од тога може да има занемарљиву корист. Да ли  и Србија стварно жели тако да живи, кредитно робујући, екстремно задужена? Или постоји и алтернативни модел?

Европска комисија је 12.10.11. предложила Србију као кандидата за улазак у ЕУ. Да ли је то због недавно објављеног резултата истраживања јавног мнења у Србији по којем је подршка за улазак у ЕУ пала на испод 40%? Највероватније је понуда стигла и због све чешће помињане, веома атрактивне алтернативе, која не тражи ништа за узврат – никакво одрицање од суверености над делом српске територије, напротив! – дакле, због алтернативе да Београд постане један од четири центара будуће Евро-Азијске Заједнице, која би, поред осталих, обухватила Русију, Белорусију, Казахстан итд. Међутим, улазак Србије у ЕУ није избор становника Србије, јер тако нешто никада није подржано на референдуму у Србији, па питање које логично следи јесте на чију иницијативу се онда Србија гура у наручје ЕУ?

Такође је Србији истог дана саопштен и услов под којим ће се са Србијом наставити процес преговора о придруживању, а то је нормализација односа и наставак дијалога Београда и Приштине. Из овог услова такође логично следи питање: одакле право ЕУ да Србији диктира било какве услове противне документима и регулативи Србије и УН? Јер, по важећој Резолуцији 1244 Косово и Метохија је саставни део територије Србије. А по Уставу Србије оно је не само саставни, већ и неотуђиви део, као што је то случај и са Војводином, Рашком и било којим другим делом Србије.

ЕУ се у овом тренутку налази у најтежој економској и политичкој кризи од свог оснивања, у којој суверенитет држава прети да буде потуно укинут. Грчкој се прети,  незапамћено у историји било каквих европских заједница, да ће јој, уколико се не буде подрвргла драконским мерама штедње, бити одузето право контроле над порезима и јавном потрошњом.

Државе које су у такође екстремној тешкој финансијској ситуацији и за које се претпоставља да ће због своје високе задужености следити пример Грчке, су  Италија, Шпанија, Португал и и Ирска.

Не можемо а да се не запитамо да ако је ЕУ начелно толико пожељна заједница, зашто њене чланице редом финансијски пропадају и како су се уопште нашле у стању презадужености? Ако одређени систем није ефикасан, како може да се одржава претњом њиховим чланицама или чак даљим продубљавањем задужености?

Сви знамо где дуг који не може да се отплати води – у ликвидационо стање, где они који предузимају ликвидирани субјект диктирају његову судбину, како би се дуг отплатио. Зар дешавања у вези са појединим чланицама ЕУ не треба да буду и својеврстан упозоравајући сигнал за Србију шта је може задесити уколико би се нашла у ситуацији да не може да исплати своје дугове? При чему, повећање задужености Србије није у последњих 10 година остварено у корист повећања инвестирања и ефикасности привреде, већ само ради пуког одржавања у животу.

Зашто је Србија уопште кренула у приближавање ЕУ, а да никада у вези са тим није одржан референдум, односно проверена воља народа? Зашто нам се све ради иза леђа? Једини могући одговор је да нам се ради иза леђа зато што тренутна власт у Србији вољу већине њених становника заправо и не представља.

Ко у Србији има право да тако крупне одлуке доноси без знања и без одобрења народа Србије, а у име народа? Посебно ако се има у виду да је промена режима у Србији 2000-те била потпомогнута и финансирана од стране туђих држава, да су све владе од 2000-те наоваомо захваљујући својим спонзорима са Запада опстале, а за цео поменути период довеле Србију у најгоре стање икада – по свим могућим показатељима.

Својеврсна пропагандна машинерија водећих медија у Србији не дозвољава изношење ових чињеница у јавности, нити је могуће искрено сучељавање pro et contra ЕУ аргумената,  већ се само форсира про-европска демагогија.

Ко има право да Србији укине суверенитет или део суверенитета? Да ли о томе треба да одлучује народ, или неко сасвим други, нпр. Бриселски званичници које нико у Србији бирао?

ЕУ је веома далеко од онога како се показује свету. Европске бирократе никоме не одговарају за деловање против нечије воље и интереса. Нико не гласа за Европску комисију и њихове жеље и одлуке, које ће утицати на стотине милионе људи у оквиру ЕУ. Једини разлог што ЕУ постоји јесте да учврсти своју политичку моћ и увећа до највишег степена економски утицај њених водећих нација. У свету којим доминирају корпорације, трговински споразуми, берзе и шпекулативни капитал, главни подстицај за све акције постаје стварање фискалне политике које задовољавају инвеститоре. У свету где људи имају све мање и мање приступа својој земљи и све су мање могућности да се такмиче на тржишту на своју руку, инвеститори и компаније могу да уцене читаве земље у усвајању пута који је најисплатљивији за њих.

Ако данашња Србија жели да види шта ће да јој се деси у тој од највиших светских ’демократија’, ако не дај Боже једног дана приступи ЕУ , може сама себе да погледа у огледало посматрајући шта се десило Лужичким Србима у Немачкој. То је слика наше српске браће, који су изгубили право на школовање на сопственом језику, неговање своје културе и обичаја, готово сва мањинска права, где су асимилацијом својевремено у Прусе, затим Немце и друге немачке етничке фракције, од пар милиона данас спали на нешто изнад 50.000 који се боре за опстанак. Не треба да мислимо о Балкану да би смо знали шта ће са нама да се деси. Погледајмо шта се десило Србима у самој Немачкој, у сред Европе.

Или можемо да погледамо око себе као за пример Румуне и Бугаре, као православне нације, којима није одобрен живот и рад у западноевропским земљама, иако су већ неколико година 'пуноправне чланице' ЕУ.

ЕУ је својеврстан затвор (кад једном уђеш, нема изласка) за усисавање држава и нација. ЕУ ће, ако икада уопште буде примила Србију као равноправног члана, то урадити тек кад буде отцепила не само КиМ, већ и Војводину и Рашку, тј. кад буде свела Србију на 'београдски пашалук'. И томе није разлог толико економија, колико политика – вековна тежња да се Срби као народ потпуно разграде.



У супротном, да желе да нас прихвате, не би било разлога за оволико цепање и бедно мрцварење. Регионализација и  децентрализација се убрзано спроводе, уз покушај стварања нових нације од Срба, 'Косовара' и 'Војвођана', на захтев и уз благослов ЕУ.

За крај последње питање: па коме онда у Србији уопште може да одговара да Србија једног дана  постане затвореник, а затим нестане у ЕУ?

Живот са мање достојанства од пса луталице

 Према подацима из дневног листа "Политика" (2009) од 7,5 милиона становника Србије преко 4,5 милиона је на ивици сиромаштва. Од тог броја 600.000 деце је на ивици умирања од глади. Родитељи не могу да купе деци ђачке књиге, одећу и сл., јер је уз благослов ДСС а сада ДС, Динкић успео да што затвори, што уништи српску привреду туто комплето, тако да је државна каса празна, а помоћ угроженом становништву скоро да не постоји.

У скоро свакој београдској улици постоји 2 до 3 групе људи који брљају по контенерима трагајући међу отпацима за храном и одећом, просе по улицама коју цркавицу, спавају по рушевинама.

Истовремено се доноси закон о заштити животињских права и у то име се доносе законске мере које подразумевају чак затворске казне. Пси луталице се пажљиво сакупљају како се не би прекршио закон и воде најновијим аутомобилима у новосазидана сигурносна склоништа, где им се даје најквалитетнија храна и где добијају најквалитетнију негу. Тако пси постају важнији од људи, односно псећи живот добија већу вредност од људског живота, односно српског живота ако баш хоћемо да будемо прецизни.

Уз помоћ Динкићевих експерата и све самих стручних "демократа", од 5. октобра до данас живот српске породице, запосленог човека, пензионера и сл. срозан је од достојанственог до стања срамоте, и то до те мере да као бића мање вреде и мање су заштићени у друштвеном смислу од паса луталица која имају сигурну будућност.

Стопа сиромаштва у Србији алармантно порасла је  преко шокантне цифре од 40 одсто и то само у протеклих три године. Уместо да Влада придаје далеко већу бригу привредном и цивилном расулу које је срозало будућност грађана, "демократска влада" се  бави увођењем  већег број закона у вези са безбедности паса и других животиња - као да да у животима становништва ове земље тече мед и млеко.

Поред свега што нас данас понижава, можемо да видимо даље срамотно уништавање људског достојанства нормалног човека, тј. даље понижавање и атак на оно мало преостале нормалности што је остало од духа и културе људи у Србији. Хоће ли српски народ јда изађе на улице Београда и покаже својој деци , како се уз подршку многобројних јавних личности и невладиних организација, улицама Београда слободно и поносно шета болесни део наше мушке и женске популације, луде обучене у одећу супротног пола, мушкарци нашминкани као жене, педери који показују голе задњице у свакојаким перверзним позама, и то све испред српских родитеља који ће своју децу извести на улицу како би се заједно опустили од животних проблема који је целокупни ДОС надметнуо. Од наших муком стечених плата, од којих се једва преживљава, ми финансирамо постојање ове наметнуте, болесне, непотребне лудорије Тадићеве и Дачићеве владе, док се хомосексуалци клибере пред нашим очима и агресивно промовишу највећу грешку природе у репродукцији човечијег живота. Да ли због оваквих појава ми треба да жртвујемо школовање наше деце, куповину књига, њихово факултетско образовање, њихова радна места и њихову младост?

Да ли ће на дан поносне педерастије српски народ само немо посматрати шта се дешава, као што је то било до сада случај са одвајањем Косова и Метохије, са Црном Гором, хапшењем хашких оптуженика, као и осталог што се спрема против нашег постојања у будућности, или ће се најзад пробудити у Србима нагон за преживљавањем и одстрањивањем онога што га уништава и доказати да га нису успели ни физички ни умно кастрирати?

blogarama.com

Бог и Rock N’ Roll

“... Рокенрол или било који од модерних електро-музичких праваца јесте нераскидиво повезан са наркоманијом, односно рок музика и јесте оличење саме наркоманије и њен израз. Нема рока који није без неког спољног вештачког стимуланса, а ако га чак и има ту је онда у питању или сексуална мутација и перверзија или некакав други деформитет и настраност, који кад-тад избију на видело. Они неискусни и неопрезни ентузијасти, који данас мисле да на неки начин споје Православље са рок музиком и тако „освештају” рок, нису свесни да покушавају да споје светлост и таму, мед и отров, живот и смрт, Бога и сатану. Уместо „освештања” рока овде може доћи само до поруге и онечишћења Православља. Сам ритам рок музике, који је и њено срце, без обзира на текст, јесте узнемирујући и разарајући. После брзопролазног „доброг” расположења он доводи до туге и чамотиње из које се жели и мора побећи поново у тај исти анестезирајући ритам, и тако у круг без излаза, што и симболизује саму наркоманију. Ово је наравно потпуно неспојиво и неуклопиво са Црквом, а нарочито са молитвом и душевним спокојством које из ње произлази. Зато, она црквена лица која заиста желе да помогну овом типу oмладине, не треба да покушавају да уведу Цркву у рокенрол, него да ове постепено изводе из рока и да мудро и поступно у њима потпуно гасе жељу за рок музиком, што ће истовремено резултирати и гашењем жеље за хемијским стимулансима. С обзиром да су ово већином уметничке, интелигентне и креативне душе, треба их упознавати са вечним и непролазним вредностима у које спадају духовне уметности, на првом месту иконографија и уметнички дуборез, заједно са црквеним појањем, нарочито оним византијским појањем за чију је дубину и лепоту, изучавање и савлађивање, потребна читава једна академија. Ту је, затим, духовна молитвена поезија као и сваки други вид уметности који је прожет религиозним осећањима...“

из књиге: „Бог и рокенрол” монаха Арсенија Јовановића, сабрата Манастира Црна Река- данас Богу посвећеног човека, учесника/сведока прошлог времена којим се живело у Београду. Неке од људи који се помињу и сама сам имала прилике да сретнем, данас нису међу живима.

*

Може ли се рећи да комунистичка елита у Србији поратног времена - после другог светског рата, није имала тачно одређени, зацртани правац друштвеног и политичког кретања? Баш као што ни данашње демократе у Србији (недавно сам наишла на занимљив појам који их описује - ДЕМОКВИСЛИНЗИ; нисам сигурна да ли је онај који га је осмислио имао на уму спој речи: демократа и квинслинг, или: демон и квинслинг) немају никакву визију даљег кретања, након што су достигли основни и једини циљ свог формирања – испуњење западног захтева за сменом Милошевићевог режима. Што је још жалосније и погубније за оне који су њиховој демагогији својевремено (крајем 90-тих, почетком 2000-те) подлегли, та некаква смена остала је само на нивоу реторике, јер социјалисти, заједно са демократама против којих су се борили, данас врше власт у Србији

 

Комунистичка елита у Србији поратног времена кретала се, видимо са већ солидне историјске удаљености, у правцу западне културе, напустивши пређашњу, коју је пре успостављања једнопартијског државног система, неговала више векова уназад.

Као доказ томе је парадоксална појава да су родитељи, наводно стриктни комунисти, одгајали децу која су сва, по правилу, тежила анти-комунизму/анти-социјализму, заправо тежила капитализму!!??

Данас се намећу 2 питања на која још увек није дат одговор:

1. Ако су млади, како је лепо описано и у књизи „Бог и рокенрол”, имали набоље могуће услове за живот и све могуће бенефиције које је социјалистичко друштво могло да понуди, због одличне позиције у друштву њихових родитеља, зашто је велика већина њих отишла на Запад???

2. Они су отишли из једног 'обезбоженог' друштва у друго. Ако нису били вођени материјалним разлозима, јер им ништа у животу није недостајало, а којим то онда разлозима јесу???

То је још увек несхватљиво и указује на степен 'погубљености' тадашњег друштва.

Такође и на степен подлегања западној пропаганди, јер није било никаквих доказа да западна пропаганда о некаквом благостању и супериорном, 'идеалном' друштву у којем влада закон капитала, насупрот социјализма, 'пије воду'.

Уопштено посматрано за друштво у целини, усвајање туђег начина живота и обичаја - туђе културе, замајавање туђом пропагандом у сред сопствене државе, заправо је значило (као што и данас значи) губљење сопственог и живљење туђег живота.

И данас је готово цела Србија, осим унутрашњости, осим села, скоро потпуно погубљена; нема неке дубље везе са својим вековним обичајима, осим кроз спољну манифестацију (у градовима се нпр. славе славе тако што се изнајми/поручи све што је потребно да би се угостили гости), нема дубљих веза са широком фамилијом, (велики број људи никада није ни упознао чланове своје шире породице са којима је у сродству) и то се преноси на будуће генерације. Многе традиционалне српске вредности су или заборављене или се сматрају застарелим.

Битка за српство траје; битка за веру, за државу, за народ.

А шта је са српском културом (као и језиком, музичким и другим стваралаштвом) - да ли се на њу потпуно или само тренутно заборавило? Да ли је та битка већ давно изгубљена?

Или пак за њу ипак има наде?

РУСИЈА НЕМА АЛТЕРНАТИВУ

Људи који кажу да нам не треба повезивање са Русијом, а начелно су против Америке и НАТО-а, нису баш много паметни, нити знају много о политици и управљању државом; као ни историји словенских народа. Напротив, такви људи, без намере да вређам, нису способни да сагледају основну потребу једног народа, а то је заштита од других агресорских народа.

Оно што нису способни да сагледају је да је Србија данас сувише мала по броју становника, да се, без велике штете по српски народ, одупре великим силама, а посебно удруженим великим силама, које имају моћ и средства да ратују и разарају бесконачно тако малу државу као што је наша.

Човек који не може да сагледа ту једноставну математику, а воли да се бави политиком и да убеђује друге у своје политичке ставове, може се слободно рећи да припада 'покрету имбецила'. Само 'имбецил' може да гура неспособну особу у конфликт са групом људи, без икакавих помоћних средстава и оружја.

Ако узмемо у обзир чињеницу да на овим просторима нема више од 10 милиона Срба, који су између себе несложни – а што је додатна мука, као и да је Србима у последњих 10 година уништено наоружање, а са друге стране постоји пакт као НАТО који броји око 700 милиона људи и који троши милијарде милијарди долара годишње на војску и наоружање, који очигледно хара светом – осваја и покорава мале државе својим хордама, чланицама НАТО пакта – како је уопште могуће да неко закључи да Србија може бити независна у времену када се освајају и покоравају, на очиглед свих нас, расе и државе, и покушавају да се ставе под њихов диктат односно контролу? Зар то није бесмислена дилетантско – имбецилска филозофија такве политике?

Са друге стране, Србија има велике могућности и чак је више пута позвана да буде једна од главних држава - центара моћи – Евроазијске заједнице држава, заједнице у успону, која гомила богатство и обухвата највећи део светских резерви: воде, нафте, гаса, злата, дијаманата ... Београд би постао један од 4 центара те заједнице (четврти од више стотина градова!), што би значило да би брзо видели огромну количину новца инвестирану у Србији, брзу изградњу Београда, што би наравно утицало и на остале градове у Србији. Србија би од тога добила посебну позицију и заштиту. Ово се такође односи и на срце Србије – КиМ. Евроазијском заједницом не управљају хомосексуалне структуре и НВО.

Коме би то сметало да Србија живи у највећој и најмоћнијој супердржави на свету? Коме смета да Срби путују без пасоша по ¼-ни планете? Коме смета да Срби буду удружени у најјачу силу на свету и да ту штити своје интересе? Зашто би неком то сметало, ако се види шта се са Србијом дешавало последњих 20 година? Зар је последњих 20 година разарања страних сила уништило и сву српску памет да не можемо једноставну чињеницу да видимо да имамо алтернативу која нам се нуди, као и благостање које нам се нуди? Имамо са једне стране понуђени просјачки штап, а са друге благостање. Је ли неко луд да не може то да разликује, нити да одабере шта је боље? Јесмо ли до те мере разорене памети?

Да ли су људи који траже независну Србију толико болесни да не виде све ово? Они који траже независну Србију су очигледно ЖУТИ, јер је циљ Запада да Русија никад не добије примат на простору Србије. Србији је директно поручено од стране еуРОБске уније да не желе да виде Русију у Европи!

Зар је тешко видети да су Руси братски православни народ и све њихове одлике које нас спајају, а не раздвајају? Док са друге стране, Европска заједница и НАТО немају ништа што нас спајају, осим заједничког простора. Традиција, вера, култура, филозофија и начин живљења је потпуно другачији. Укратко, они су агресивне хорде које хиљадама година иду по свету, пљачкају, харају и уништавају народе и ми немамо НИШТА заједничко са њима.