Смртна казна за спас Србије

Познато је да је некадашња СФРЈ имала комплетно аутономне и независне системе цивилног и војног правосуђа, сем у одређеним областима у којима су се донекле преклапали. Тако осмишљени показали су се као веома ефективни у свим доменима рада, јер су могли да комплетно опслуже потребе друштва. Цивилно правосуђе није компетентно да опслужи војна питања; и обрнуто.

То искуство свакако треба користити и даље унапређивати, при чему је потрбно додати још једну аутономну област. Наиме, поред цивилног и војног суда треба увести и политичко-правни суд. Суд који би могао да компетентно решава проблематику коју данас уништава Србију: издају и бахато, криминално понашање политичара у српском друштву.

Политичари нису ништа друго до државни службеници, изабрани од стране оних који су их бирали – који желе да их представљају. Политичари нису лидери (вође), нити тако нешто смеју да буду. Сваки народ има довољно мудрости да зна шта жели, коме и где припада, да препозна опасност и сл. Законодавна и извршна власт (скупштина и влада) имају одређену улогу, овлашћења и одговорности. Влада је дужна да, између осталог, достави податке и о преговорима које води и опасности које из преговора и околности произилазе. У крајњој линији, Влада у име народа организује одбрамбени систем и на препознавање опасности у складу са потребама одговора. Власт није «гонич» народа, већ би народ требао да буде контролор владе, као и свих оних који су тражили народно поверење.

Данас је највећи број политичких странака у Србији подмићен парама које долазе из западних државама, чији се пут завршава код једне од чланица агресорске НАТО алијансе. Те странке су данас покриле целокупан политички спектрум. Оне су и власт и опозиција у Скупштини Србије. Част ретким изузецима попут СРС, која је 2008. преполовљена и из које је, по диктату западних земаља, произашла данашња СНС.

Време је да их народ казни

Власт и опозиција у Србији су данас иста ствар - сви су послушни Западу. Може само да вам се чини да ЛДП и ДС на пример имају различите ставове. Док ЛДП јавно говори шта Запад жели, то ДС и његови сателити скривено раде.  Народ у Србији нема конкретан начин за контролу рада Скупштине. Ово наметнуто квази-политичко стање мора се искоренити у потпуности. Свака политичка странка мора унапред објавити са ким улази у коалицјију. А не да се то одиграва након обављеног гласања, као што су на последњим изборима ДС и СПС учинили,  што је било потпуно неочекивано за оне који су их бирали, и то за бираче обе поменуте странке. То није ништа друго до анти-демократија.

Народ мора да има инструмент, а то није пуки реизбор или неизбор на следећим изборима, да може наградити, односно казнити оне који су проневерили народну вољу. Награђивање је давање поверење на будућим изборима, али такође мора да постоји и начин за кажњавање у случају да је народна воља изиграна.

Да се разумемо: давање поверење од стране народа да у његово име изабрани представници  врше  власт је најозбиљнији уговор између народа и народних представника (никако: лидера) у једној заједници попут државе. На оваквим уговорима се темељи опстанак, напредак  и будућност заједнице. Као што смо више пута имали прилику да видимо, многи политичари су на власт дошли уз највеће преваре. Као такви (преваранти) они су своје личне и страначке интересе ставили далеко изнад интереса народа и државе.

Биланс 5-октобарских промена је преко милион незапослених. На листи европских земаља која броји 50 држава, Србија је претпоследњем месту (после Албаније).

Ако дакле обичан грађанин може да се мобилише (као цивил или војно лице у ратним условима) и кроз мобилизацију поклони на захтев државе свој  живот за одбрану отаџбине, сасвим сигурно народ има веће право као држављани да очекује да сваки политичар који намерно угрози наше животе, противно државним и народним интересима, мора да одговара својим животом. Једноставна рачуница: боље је искоренити један живот да би се сачувало више од једног живота (односно преко 10, 50, 100, 1000 живота),  односно да би се сачувала држава.

У Србији је пљачка државне односно народне имовине довела до тога да је кроз такозвану приватизацију држава остала у плусу за тек неколико стотина милона евра. Најбоља предузећа су приватизована од стране оних истих политичара који врше власт и њихових пријатеља. Некадашњи министар за приватизацију Александар  Влаховић је данас власник Новог Дома и ко зна колико још других предузећа. Покојни Ђинђић (посмртна заоставштина је прогласена државном тајном) је био власник  «Кока-коле» у Србији и других предузећа. Ђилас (студент који је својевремено критиковао Милошевића изјавивши да он није његов председник) данас је власник више предузећа, чији је обрт како је објављено око 200,000 евра дневно. Божидар Ђелић је узео 11 милиона евра преко акција.  Да ли је беше својевремено за Шутановца објављено да има преко 80 станова у Београду? Поред поменуте пљачке народне имовине, они су и катастрофалном политиком допринели да у Србији данас годишње рађа 50,000 беба мање. 


http://www.magazin-tabloid.com/casopis/clanak.php?br=84&clanak=8
http://www.srpskapolitika.com/Tekstovi/Komentari/2006/075.html
http://www.srpskapolitika.com/Tekstovi/Analize/2009/latinica/019.html

Сам по себи овај акт такозване владе је економски геноцид, јер Влада може, али не жели да заустави пропаст коју је Србији нанела. Ти исти су се одрекли преко 130,000 Срба са Косова, које су по Уставу дужни да бране. Разлике између нас из централне Србије и Срба у другим деловима Србије апсолутно нема и не може бити, па се са правом питамо зашто Срби са КиМ-а нису заштићени исто као што би ми били?

Одбијање да се Срби са Косова и Метохије одбране није ништа друго до издаја! Сад знамо шта чека нас Србе из централне Србије ако тако Запад буде захтевао. Са правом се питамо које је сврха имати државу ако смо у њој незаштићени? За шта нам служи национална безбедност, ако је уопште имамо?

Данас је свима јасно да Србију разбијају ЕУ, НАТО и њихови партнери у Србији: пре свих ДС и Г17, користећи пароле попут: «приватизација», «транзиција», и «Србија нема алтернативу». Поменуте странке су неометано уништиле целокупну привредну силу Србије - Застава је уништена због Ренулт/Дачије; Југобанка, Беобанка и друге банке због западних банака.

Први напад на непријатеља је напад на привредну моћ. Привредна моћ се уништава како би се народ економски бацио на колена, да нема средства за храну, за свакодевне потребе, нити за децу. Када нема средстава за децу – нема ни деце. Када нема деце - нема ни будућности!

11 година поразних резултата владавине такозваних демократа у Србији не треба да чуде. Радећи за западне менторе демократе су отуђиле војна и друга предузећа, одајући трговинске и технолошке тајне и сасвим сигурно дубоко закорачили у воде индустриске шпијунаже.

Једина препрека суровом и бахатом понашању политичара јесте смртна казна, као претња прљавим работама криминалаца у Скупштини и Влади Србије. Највећи део становника се плаши смрти, па тако и сами политичари. Увођењем смртне казне  политичари би били приморани да размисле унапред о својим потезима. Смртна казна није сувишна ни беспотребна за оне који помишљају да издају сопствену  државу, војску и народ, или да раде на уништавање привредне моћи Србије у име страних сила, са катастрофалним резултатима попут нестанка подмлатка са карте Србије!

Да ли сте икада размишљали колико политичара-криминалаца избегну  казну, док  припадници народа, као њихове жртве, немају никакву шансу да исто учине? Да ли смо ми жртве криминалних радњи политичара у Србији, заборављене жртве такозване «транзије»?

На који начин зауставити и санкционисати радње попут оних када се пљачка цео  индустријски комплекс, попут рецимо «Трајала», који је од процењених 120 милиона евра продат за свега 12 милиона евра, и то без и једног евра уложеног од стране купца – страном купцу је унапред одобрен кредит у Србији за куповину српске мега фирме?

Да ли ми, народ, као жртва, имамо право на трагање за задовољењем због свега онога што су нам неки политичари урадили?

Када политичар врши кривично дело, он га извршава користећи своју слободну вољу; нико га не тера да чини такве ствари, попут издаје, пљачке, преваре, убиства итд.

Предлог за увођење Националног суда државне одговорности

Према важећим законима издајство представља акт којим се подрива суверинитет државе. Наравно, постоје разлике у нивоима издаје; није исти акт издаја становника државе и издаје рецимо председника државе.

Издајници заслужују смртну казну, јер њихови акти  и недела помажу нестанку сопственог народа и државе. 

То би био први такав суд у једној парламентарној демократији, који би представљао својеврсну контролу народа над изабраним посланицима и државним функционерима. Многе западне земље су укинуле смртну казну желећи да се покажу као напредне и хуманитарне државе, које не спроводе кажњавање убијањем осуђених. Међутим, те исте хуманитарне државе скоро свакодневно извршавају смртну казну над онима који они сматрају да су терористи и то без суда! И то на сопственим улицама, угожавајући сопствене грађане Овакво дивљачко понашање Србији није потребно, оставимо то Западу.

Ми морамо да одмеримо смрт једног осуђеног политичара у односу на штету од десетине хиљада изгубљених и нерођених живота, као и могући будући нестанак потенцијалних живота, који могу актом једног политичара бити однети.

Србија мора имати посебан/специјалан судски систем за оцену рада политичара, државних службеника и функционера. Политичари имају најодговорније, али и најмоћније функције дате од народа на поверење. То поверење мора имати ефикасну контролу. Садашња пракса да политичар има имунитет над законом мора се укинути. Зашто је потребно да политичар има имунитет, када свака страна служба данас зна шта про-западни политичари у Србији раде. Против кога се имунитет користи,  против српског народа, српског правосуђа и правде?

Народ Србије жели да има на располагању право на изрицање ултимативне казне - смрт онима који данас својим злочиначким актима шокирају нашу свест.

Нисмо ми хтели овај суд - они су га изазвали!

Србија мора да има начин да се реши наметнутих проблематичних политичара. Ми морамо да натерамо политичаре да деле исте вредности и одговорности као и народ Србије.

Нису наши обичаји, наша традиција и наше вредности од јуче, да не знамо коме и чему припадамо. Неће ваљда скоројевићи да нас уче шта ваља, а шта не ваља и по томе да нам који капу. Њихови комунистички очеви су 50 и више година покушавали да нас одвоје од самих себе и нису успели. Није ваљда да њихови синови данас мисле да су паметнији и да ће баш они, противно нашој вољи, да нас уведу у ново «братство и јединство» звано ЕУ?

Србија у сваком тренутку мора да изађе као победник, у каквим год проблемима да се налази, због чега нам је најстрожија казна и те како потребна!

Национални суд државне одговорности треба да има ретроактивно дејство. Као што је убиство злочин који не застарева, тако треба третирати и акт издаје Србије!

Врховни судски савет при Националном суду би требало да има овлашћење да:

• суспендује рад или да опозове председника, премијера, министре, посланике, војне официре и друге државне функционере

• суди за кривична дела издаје и проневере народне воље, као и изриче казне, укључујући и смртну казну

• суспендује рад или да опозове председника, премијера, министре, посланике, војне официре и друге државне функционере

• опозове скупштину и владу

• опозове војно руководство и преузме управљање војском

• изврши стопирање и/или ревизију акредитације димпломата у Србији

• врши објаву рата

• изврши стопирање потписивања и/или ревизију закључених међународних уговора

• пошаље војску ван граница Србије

blogarama.com