Колико заправо познајемо ЕУ, централизовану заједницу од неколико десетина држава у којој, да се симболично изразимо, Немачка држи бич? И којој Србија , ево већ преко 10 година, настоји да се придружи. У којем периоду ЕУ као услов за улазак од Србије може да тражи све, и да добије све, без српског отпора, а да за узврат не да практично ништа, осим подржавања на власти режима којег је својевремено на власт и довела? Док није добила све што је хтела, ЕУ је непосредно пред сваке изборе у Србији слала бројне званичнике, који су нескривено подржавали тзв 'демократе'. Ипак, веома је близу тренутак у којем ћемо видети да су од њих дигли руке, јер више не могу да их искористе, тренутак у којем више неће подржавати ову власт, која ће тада бити једино добра за 'старо гвожђе'.
ЕУ је само економски и инфраструктурно заокружена целина, са различитим пореским и правним системом у свакој од појединачних држава. ЕУ нема своју војску, има само заједничку валуту. Она је творевина осмишљена ради до(бро)бити мултинационалних предузећа, која једина могу да имају корист од стварања такве заједнице. Једино таква предузећа могу да извуку корист од онога што се сматра највећим достигнућем ове заједнице, а то је несметан пролаз капитала, робе и људи. То је разлог зашто данас чујемо да се спашавање од финансијског посртања ове заједнице предлаже путем спашавања мултинационалних банака. Мултинационалне банке су само један од облика (приватних) предузећа, а цео систем ЕУ је и створен за њих. Нити мањи привредници, ни обични људи који у њој живе, показало се, немају од њега пуно користи. Данас је велика већина становника у оквиру ЕУ презадужена, мали број њих живи добро, док тек неки постотак од њих 'води коло'. За обичног грађанина једина повластица коју је добио тиме што је становник у оквиру ЕУ јесте што може несметано да пролази границе. А и од тога може да има занемарљиву корист. Да ли и Србија стварно жели тако да живи, кредитно робујући, екстремно задужена? Или постоји и алтернативни модел?
Европска комисија је 12.10.11. предложила Србију као кандидата за улазак у ЕУ. Да ли је то због недавно објављеног резултата истраживања јавног мнења у Србији по којем је подршка за улазак у ЕУ пала на испод 40%? Највероватније је понуда стигла и због све чешће помињане, веома атрактивне алтернативе, која не тражи ништа за узврат – никакво одрицање од суверености над делом српске територије, напротив! – дакле, због алтернативе да Београд постане један од четири центара будуће Евро-Азијске Заједнице, која би, поред осталих, обухватила Русију, Белорусију, Казахстан итд. Међутим, улазак Србије у ЕУ није избор становника Србије, јер тако нешто никада није подржано на референдуму у Србији, па питање које логично следи јесте на чију иницијативу се онда Србија гура у наручје ЕУ?
Такође је Србији истог дана саопштен и услов под којим ће се са Србијом наставити процес преговора о придруживању, а то је нормализација односа и наставак дијалога Београда и Приштине. Из овог услова такође логично следи питање: одакле право ЕУ да Србији диктира било какве услове противне документима и регулативи Србије и УН? Јер, по важећој Резолуцији 1244 Косово и Метохија је саставни део територије Србије. А по Уставу Србије оно је не само саставни, већ и неотуђиви део, као што је то случај и са Војводином, Рашком и било којим другим делом Србије.
ЕУ се у овом тренутку налази у најтежој економској и политичкој кризи од свог оснивања, у којој суверенитет држава прети да буде потуно укинут. Грчкој се прети, незапамћено у историји било каквих европских заједница, да ће јој, уколико се не буде подрвргла драконским мерама штедње, бити одузето право контроле над порезима и јавном потрошњом.
Државе које су у такође екстремној тешкој финансијској ситуацији и за које се претпоставља да ће због своје високе задужености следити пример Грчке, су Италија, Шпанија, Португал и и Ирска.
Не можемо а да се не запитамо да ако је ЕУ начелно толико пожељна заједница, зашто њене чланице редом финансијски пропадају и како су се уопште нашле у стању презадужености? Ако одређени систем није ефикасан, како може да се одржава претњом њиховим чланицама или чак даљим продубљавањем задужености?
Сви знамо где дуг који не може да се отплати води – у ликвидационо стање, где они који предузимају ликвидирани субјект диктирају његову судбину, како би се дуг отплатио. Зар дешавања у вези са појединим чланицама ЕУ не треба да буду и својеврстан упозоравајући сигнал за Србију шта је може задесити уколико би се нашла у ситуацији да не може да исплати своје дугове? При чему, повећање задужености Србије није у последњих 10 година остварено у корист повећања инвестирања и ефикасности привреде, већ само ради пуког одржавања у животу.
Зашто је Србија уопште кренула у приближавање ЕУ, а да никада у вези са тим није одржан референдум, односно проверена воља народа? Зашто нам се све ради иза леђа? Једини могући одговор је да нам се ради иза леђа зато што тренутна власт у Србији вољу већине њених становника заправо и не представља.
Ко у Србији има право да тако крупне одлуке доноси без знања и без одобрења народа Србије, а у име народа? Посебно ако се има у виду да је промена режима у Србији 2000-те била потпомогнута и финансирана од стране туђих држава, да су све владе од 2000-те наоваомо захваљујући својим спонзорима са Запада опстале, а за цео поменути период довеле Србију у најгоре стање икада – по свим могућим показатељима.
Својеврсна пропагандна машинерија водећих медија у Србији не дозвољава изношење ових чињеница у јавности, нити је могуће искрено сучељавање pro et contra ЕУ аргумената, већ се само форсира про-европска демагогија.
Ко има право да Србији укине суверенитет или део суверенитета? Да ли о томе треба да одлучује народ, или неко сасвим други, нпр. Бриселски званичници које нико у Србији бирао?
ЕУ је веома далеко од онога како се показује свету. Европске бирократе никоме не одговарају за деловање против нечије воље и интереса. Нико не гласа за Европску комисију и њихове жеље и одлуке, које ће утицати на стотине милионе људи у оквиру ЕУ. Једини разлог што ЕУ постоји јесте да учврсти своју политичку моћ и увећа до највишег степена економски утицај њених водећих нација. У свету којим доминирају корпорације, трговински споразуми, берзе и шпекулативни капитал, главни подстицај за све акције постаје стварање фискалне политике које задовољавају инвеститоре. У свету где људи имају све мање и мање приступа својој земљи и све су мање могућности да се такмиче на тржишту на своју руку, инвеститори и компаније могу да уцене читаве земље у усвајању пута који је најисплатљивији за њих.
Ако данашња Србија жели да види шта ће да јој се деси у тој од највиших светских ’демократија’, ако не дај Боже једног дана приступи ЕУ , може сама себе да погледа у огледало посматрајући шта се десило Лужичким Србима у Немачкој. То је слика наше српске браће, који су изгубили право на школовање на сопственом језику, неговање своје културе и обичаја, готово сва мањинска права, где су асимилацијом својевремено у Прусе, затим Немце и друге немачке етничке фракције, од пар милиона данас спали на нешто изнад 50.000 који се боре за опстанак. Не треба да мислимо о Балкану да би смо знали шта ће са нама да се деси. Погледајмо шта се десило Србима у самој Немачкој, у сред Европе.
Или можемо да погледамо око себе као за пример Румуне и Бугаре, као православне нације, којима није одобрен живот и рад у западноевропским земљама, иако су већ неколико година 'пуноправне чланице' ЕУ.
ЕУ је својеврстан затвор (кад једном уђеш, нема изласка) за усисавање држава и нација. ЕУ ће, ако икада уопште буде примила Србију као равноправног члана, то урадити тек кад буде отцепила не само КиМ, већ и Војводину и Рашку, тј. кад буде свела Србију на 'београдски пашалук'. И томе није разлог толико економија, колико политика – вековна тежња да се Срби као народ потпуно разграде.
У супротном, да желе да нас прихвате, не би било разлога за оволико цепање и бедно мрцварење. Регионализација и децентрализација се убрзано спроводе, уз покушај стварања нових нације од Срба, 'Косовара' и 'Војвођана', на захтев и уз благослов ЕУ.
За крај последње питање: па коме онда у Србији уопште може да одговара да Србија једног дана постане затвореник, а затим нестане у ЕУ?
Нема коментара:
Постави коментар