Бог и Rock N’ Roll

“... Рокенрол или било који од модерних електро-музичких праваца јесте нераскидиво повезан са наркоманијом, односно рок музика и јесте оличење саме наркоманије и њен израз. Нема рока који није без неког спољног вештачког стимуланса, а ако га чак и има ту је онда у питању или сексуална мутација и перверзија или некакав други деформитет и настраност, који кад-тад избију на видело. Они неискусни и неопрезни ентузијасти, који данас мисле да на неки начин споје Православље са рок музиком и тако „освештају” рок, нису свесни да покушавају да споје светлост и таму, мед и отров, живот и смрт, Бога и сатану. Уместо „освештања” рока овде може доћи само до поруге и онечишћења Православља. Сам ритам рок музике, који је и њено срце, без обзира на текст, јесте узнемирујући и разарајући. После брзопролазног „доброг” расположења он доводи до туге и чамотиње из које се жели и мора побећи поново у тај исти анестезирајући ритам, и тако у круг без излаза, што и симболизује саму наркоманију. Ово је наравно потпуно неспојиво и неуклопиво са Црквом, а нарочито са молитвом и душевним спокојством које из ње произлази. Зато, она црквена лица која заиста желе да помогну овом типу oмладине, не треба да покушавају да уведу Цркву у рокенрол, него да ове постепено изводе из рока и да мудро и поступно у њима потпуно гасе жељу за рок музиком, што ће истовремено резултирати и гашењем жеље за хемијским стимулансима. С обзиром да су ово већином уметничке, интелигентне и креативне душе, треба их упознавати са вечним и непролазним вредностима у које спадају духовне уметности, на првом месту иконографија и уметнички дуборез, заједно са црквеним појањем, нарочито оним византијским појањем за чију је дубину и лепоту, изучавање и савлађивање, потребна читава једна академија. Ту је, затим, духовна молитвена поезија као и сваки други вид уметности који је прожет религиозним осећањима...“

из књиге: „Бог и рокенрол” монаха Арсенија Јовановића, сабрата Манастира Црна Река- данас Богу посвећеног човека, учесника/сведока прошлог времена којим се живело у Београду. Неке од људи који се помињу и сама сам имала прилике да сретнем, данас нису међу живима.

*

Може ли се рећи да комунистичка елита у Србији поратног времена - после другог светског рата, није имала тачно одређени, зацртани правац друштвеног и политичког кретања? Баш као што ни данашње демократе у Србији (недавно сам наишла на занимљив појам који их описује - ДЕМОКВИСЛИНЗИ; нисам сигурна да ли је онај који га је осмислио имао на уму спој речи: демократа и квинслинг, или: демон и квинслинг) немају никакву визију даљег кретања, након што су достигли основни и једини циљ свог формирања – испуњење западног захтева за сменом Милошевићевог режима. Што је још жалосније и погубније за оне који су њиховој демагогији својевремено (крајем 90-тих, почетком 2000-те) подлегли, та некаква смена остала је само на нивоу реторике, јер социјалисти, заједно са демократама против којих су се борили, данас врше власт у Србији

 

Комунистичка елита у Србији поратног времена кретала се, видимо са већ солидне историјске удаљености, у правцу западне културе, напустивши пређашњу, коју је пре успостављања једнопартијског државног система, неговала више векова уназад.

Као доказ томе је парадоксална појава да су родитељи, наводно стриктни комунисти, одгајали децу која су сва, по правилу, тежила анти-комунизму/анти-социјализму, заправо тежила капитализму!!??

Данас се намећу 2 питања на која још увек није дат одговор:

1. Ако су млади, како је лепо описано и у књизи „Бог и рокенрол”, имали набоље могуће услове за живот и све могуће бенефиције које је социјалистичко друштво могло да понуди, због одличне позиције у друштву њихових родитеља, зашто је велика већина њих отишла на Запад???

2. Они су отишли из једног 'обезбоженог' друштва у друго. Ако нису били вођени материјалним разлозима, јер им ништа у животу није недостајало, а којим то онда разлозима јесу???

То је још увек несхватљиво и указује на степен 'погубљености' тадашњег друштва.

Такође и на степен подлегања западној пропаганди, јер није било никаквих доказа да западна пропаганда о некаквом благостању и супериорном, 'идеалном' друштву у којем влада закон капитала, насупрот социјализма, 'пије воду'.

Уопштено посматрано за друштво у целини, усвајање туђег начина живота и обичаја - туђе културе, замајавање туђом пропагандом у сред сопствене државе, заправо је значило (као што и данас значи) губљење сопственог и живљење туђег живота.

И данас је готово цела Србија, осим унутрашњости, осим села, скоро потпуно погубљена; нема неке дубље везе са својим вековним обичајима, осим кроз спољну манифестацију (у градовима се нпр. славе славе тако што се изнајми/поручи све што је потребно да би се угостили гости), нема дубљих веза са широком фамилијом, (велики број људи никада није ни упознао чланове своје шире породице са којима је у сродству) и то се преноси на будуће генерације. Многе традиционалне српске вредности су или заборављене или се сматрају застарелим.

Битка за српство траје; битка за веру, за државу, за народ.

А шта је са српском културом (као и језиком, музичким и другим стваралаштвом) - да ли се на њу потпуно или само тренутно заборавило? Да ли је та битка већ давно изгубљена?

Или пак за њу ипак има наде?