Патријарху српском господину ИРИНЕЈУ
Светом архијерском сабору Српске православне цркве
Ваша Светости,
Поштовани Архијереји СПЦ,
Велика туга и жалост због страдања нашег, ионако напаћеног народа, навела ме је да вам се обратим овим писмом, као духовним пастирима рода српског. Ово је свакако један од најтежих тренутака, у иначе тешкој историји нашег народа и сматрам да свако од нас мора да се замисли да ли је заиста урадио све што треба да помогне напаћенима. Сведоци смо када они само наизглед „мали“ људи чине невероватне подвиге, спашавају људе, а да се и не питају за своје животе.
Да ли сте се ВИ запитали зашто се ово догађа баш сада и то да све почиње на Св. Пророка Јеремију у време почетка одржавања Сабора? Да ли је можда нешто прелило чашу и да ли је ово Гнев Господњи због наших грехова?
Бог се драги на Србе разљути.
Запитајте се да ли је морало да се иде на поклоњење у Рим, да ли су морале да се служе заједничке службе и пале свеће тамо где то није требало, да ли је требало уводити жене у олтар и причешћивати их тамо, да ли је требало скидати иконостасе и шарати Цркве неким чудним фрескописом, да ли је требало новачити по сваку цену и свађати се са народом, да ли је баш сада нужно разговарати о неком Васељенском сабору, промени календара, скраћивању постова, да ли је требало прогонити свог брата и истерати га на онај начин са трона заједно са толико монаха и монахиња, да ли је требало потпуно скрајнути неколико правоверних владика у страну и изоловати их, да ли је требало се овако понашати у вези са Косовом и Метохијом, да ли је требало….
Могао бих овако и даље да ређам, али нећу да скренем са главне теме.
Ваша Светости, требало би одмах прекинути рад Сабора јер у овом тренутку постоји нешто много важније него што су Ваше високоумне теме и избор нових и наравно подобних Владика. То је људски живот. Спустите се са Ваших висина и крените у Обреновац, Крупањ, мој родни Параћин.
Погледајте наше разорене куће и домове, погледајте унесрећене који су остали без најмилијих. Бодрите и тешите, не дајте да дође оно најгоре, страшније и од смрти- очај. Многи од вас су заокупљени неким великим умовањем а живот пролази поред Вас. Одите у колективне центре где људи спавају на патосима, идите на насипе са овом сјајном омладином. Па то су углавном све Ваша чада.
А пастира нема.
Можете Ви бденија да држите са овом децом поред Саве у дивним мајским ноћима, можете са страдалима да држите јутрења и у халама, можете да будете тамо где чамци извлаче пострадале или где слећу хеликоптери. Нека неки од Вас бар за тренутак напусте скупе београдске ресторане и кафиће или фризерске салоне и спустите се тамо где се страда.
За почетак можете отићи до Обреновца или Шапца, до Крупња до Параћина. Један ваш сабрат има масерати па ће путовање трајати двадесетак минута до Обреновца. За Крупањ су Вам потребни џипови, а и тога имате, а за Параћин можете и мерцедесима што Вам је омиљено превозно средство.
Пре него што прекините Сабор предлажем да донесете неколико важних одлука:
1. Пошто је много оних који су пострадали и остали без кућа па се налазе у колективним смештајима то предлажем да се отворе врата владичанских дворова у Крагујевцу, Пожаревцу, Краљеву. То су велелепна здања у којима живе Владике са пар монахиња и која могу да приме доста унесрећених. Зашто би људи спавали по халама? Ти владичански дворци су народне куће прављене од народних пара. Па није то ничија дедовина или очевина, нити је неко продао своје имање и то правио, него народне паре трошио. Такође пошто су углавном манастири обновњени и имају вишак места, а мањак монаштва, свуда тамо где су манастири близу градова отворити манастрирска врата за унесрећене, чијим парама је то такође рађено. Тако поступити где је могуће и са парохијским домовима. У Параћину је то велелепно здање које служи за прославе а које се са минималним улагањима може претворити у два или три стана.
2. Пре него што донесете одлуку о прекиду Сабора погледајте на паркинг плац испред Патријаршије. Тамо је свега и свачега. Мерцедеса, аудија, џипова а нађе се и неки масерати. Нека прво Његова светост да пример и прода свој месерцедес, а онда и сви остали редом. Нека се отвори наменски рачун и од тог новца направити што више станова у Крупњу или Обреновцу које завршити пре зиме. Такође убудуће нико од архијереја не може имати аутомобил скупљи од 10.000 еура, а пожељно би било да се возе Фијати 500 Л. Па где ће те то путовати? Пошто доста од Вас има некретнине, што на своје, што на туђа имена, наложити свима да се исте продају и новац уплати на напред наведени рачун.
Да се одмах одреди да сваки од архијереја уплати на посебан патријаширски рачун, који отворити наменски код пословне банке, по 5.000 еура, а они који имају више од једне епархије по 10.000 еура и да убудуће сваки уплаћује по овом принципу по 1.000 односно 2.000 еура месечно. Овај новац наменски користити за изградњу станова за пострадале.
Да сваки владика одреди колико ће на исти начин свештеници плаћати. Такође да се свештеници одрекну својих луксузних аутомобила и тај новац уплате у овај фонд. Код прикупљања помоћи одвојити шта је прилог свештенства који треба да буде у новцу, а не заклањати се иза прилога које народ доноси.
Одмах одустати од свих путовања на разноразне симпосијуме, семинаре или састанке који су и досада углавном само штетили нашој Цркви. Такође осим наставних уџбеника и дела из светоотачке литературе не трошити до даљег новац на штампање књига наших Архијереја, јер ионако те књиге, осим њихових ђакона, нико и не чита. Тај новац такође усмерити за пострадале.
Свуда организоваати акције скупљања помоћи, организовања добротворних концерата, сликарских колонија, где ће уметници слике поклањати за овај фонд и непрестано и стално обилазити унесрећене. Бити стално и свуда са људима, предњачити у жртви за добро другога и истицању моралних квалитета и начина живота.
Хитно вратити Владику Николаја и оца Јустина Поповића да буду узор нашим младим Богословима а најзад се оканути неког Зизјуласа и остале сличне братије.
Будите деца Светог Саве и Светог Симеона. Ово је прилика да то покажете и будете светионик око кога ће се народ окупљати.
На крају рећи ћу и ово. У мом Параћину још увек нема пијаће воде. Град са 30.000 становника се сналази како зна и уме. Око Параћина су 4 манастира које је Бог подарио са изворима питке и изузетно добре воде. Нико се од монаха и монахиња, бар до сада, док пишем ово писмо, није досетио да људима донесе бар литар од те воде. А речено је: Ко једног од ових мојих малих напоји чашом хладне воде неће му плата пропасти.
Ваша Светости, Ви све ово далеко знате боље од мене и ово заиста права прилика да вратите пољуљано поверење у црквену јерархију. Зато је и неопходно да све ово и урадите. Сви прави и искрени верници даће Вам подршку у томе.
Параћин 20/7 мај Лета Господњег 2014.
Слободан Б. Драгутиновић,
адвокат у Параћину
Нема коментара:
Постави коментар