Економска заједница православних земаља

У време деловања бившег америчког федералног јавног тужиоца и зачетника идеје о оснивању Међународног суда за злочине НАТО-а у Југославији, Remsey Clark-а, словенски народи су оцењени као амерички непријатељи. „Ко је био непријатељ Американаца у новије доба, на пример у време хладног рата? Били су то Словени. Словени су многољудни. То је најмногобројнија група народа у Европи" (цитат уводног дела из књиге: „Аргументација за стварање економске уније православних земаља“, група аутора, Београд 2000). Непријатељско понашање Американаца према Словенима (православцима) реално постоји, као што реално постоји опасност од исламске претње према Словенима (подржане од стране Америке/Велике Британије), на шта указују жаришне тачке попут КиМ и Рашке области у Србији, Босне, као и области Кавказа у Русији. Муслимани су знатно бројчано надмоћнији у односу на православне народе (штавише њих је три пута више од свих становника Европске заједнице укупно). Шта би могло бити повољније за НАТО односно англоамеричко-Ватикански савез, него да наведе ове две стране да се нађу у крвавом сукобу? Зато је једна од најочигледнијих ствари на свету следећа чињеницa: уколико би се догодило да Словени и муслимани дозволе себи да буду увучени у такав сукоб, тај конфликт би трајао годинама. За то време, Европа и Америка би стрпљиво седеле по страни и мирно посматрале како стране уништавају једна другу, до те мере, да би на крају англоамеричко-ватиканско-протестантски савез ушао без иједног испаљеног  метка, без иједног изгубљеног човека,  и преузео контролу над богатством, Словена или муслимана.

Западни циљ одувек је био и јесте - стварање тензија између народа и раса, религија и региона, као и стално подстицање криза, сукоба и крвавих обрачуна, који би ослабили укључене стране. Због природних богатства којима обилују њихове земље, Словени и муслимани су увек били мете за освајање и експлоатацију. У време сумрака морала (западних земаља) у међународним односима, или прецизније у време испољавања непрекидног насиља, сарказма, цинизма, као и (од стране западних држава) отвореног спонзорисања тероризма и криминалног националног и верског сепаратизма, слабе привреде - посебно малих народа, па чак и оних великих и јаких, попут Русије и Кине, ухваћене у замку наметнутих двоструких (западних) стандарда постизања унутрашње економске стабилности, рањене и повређене, немају другу опцију него да одбране и сачувају своје право на физички и економски опстанак.

Данас су православни хришћани/Словени, и поред свих својих историјских атрибута, достигнутог културног напретка и водећег светског креативног потенцијала, директно угрожени неоколонијалном похлепом, попут оне из XVIII века, нових/поновно рођених западних конквистадора XXI века. Њени очити примери су испровоцирани ратни сукоби на територији бивше СФРЈ, посебно у Босни и Србији (и америчко/албанско заузимање Косова и Метохије); терористички напади у Русији (Чеченији); непрекидни бараж политичких напада и успостављање марионетске владе која представља мањину у подељеној Украјини, као и успостављање марионетске власти у Грузији; примитивни, варварски, вербални напади на председника Лукашенка и Белорусију, поводом њиховог  избора политичког и привредног живота.

Због сталне англоамеричко-ватикантско-протестантске политичке, економске и војне претње православним словенским земљама, природно је – баш као што је и инстинкт опстанка сасвим природан - да идеја одбране, заштите и очувања безбедности православног начина живота буде створена и успостављена. Штавише, њен настанак је природан не само међу народима повезаним братским и/или религиозним односима, већ и међу онима који деле сличну судбину као ми данас. Водећи умови словенских православних земаља – људи од знања и искуства у различитим областима и личности које могу водити материјални и духовни прогрес, без сумње су они који треба да уложе сву своју енергију у стварање такве економске православне заједнице, која ће бити штит против било које силе, а посебно против оне/оних сила које имају доказану империјалистичку историју, оних које не крију мржњу према православним Словенима, као и оних које желе да нас опљачкају и освоје.

Постојање 15 уједињених православних држава (Србија, Република Српска, Црна Гора, Македонија, Русија, Украјина, Белорусија, Бугарска, Румунија, Молдавија, Грузија, Грчка, Кипар, Јерменија, Етиопија..), као и региона који православљу теже, значило би постојање „ једног крова“ грађеног за преко 400 милиона поносних и слободних грађана, заштићених од економског поробљавања англоамеричко-ватиканско-протестантског савеза. 

Уједињени данас, заштићени сутра! - мото је који може наћи свој одјек у великом броју православних земаља, као одговор на савремене претње НАТО алијансе да успостави контролу над управљањем природним ресурсима, интелектуалном својином и економским потенцијалом бројних земаља. Иако је реч о начелно одбрамбеном савезу, његове акције су у најновије време усмерене на спровођење очигледних освајачких намера, кроз војне нападе или вођење комплетног рата, а што подразумева крајњу злоупотребу начела овог савеза од стране САД-а и његових сателита, и све то под „благословом“ Уједињених нација.

Не само приоритет, већ уједно и један од најрационалнијих одговора на отворену претњу од колонизације православног геополитичког региона, једино може бити обједињавање свих економских, а потом и политичких и војних фактора православног света, који би уједињени и многоструко ојачани, били у стању да зауставе процес агресивне кампање западних држава за доминацијом, успешно бранили наше постојање и постали у будућности ако не водећа снага у међународним односима, онда снага која би заузела једно од најзначајнијих места одлучивања.

Један од императивних циљева развијених западних земаља је спречавање развоја православних земаља, па чак и више од тога - обуздавање и подређивање православних земаља њима. Догађаји с краја прошлог и почетком овог века јасно указују на овакве тенденције. Очигледна је жеђ за технолошким потчињавањем, која је изражена у настојању да нас држе на позицији заостајања у развоју, тако да отимање наших ресурса постаје олакшано. Запад настоји да обезбеди контролу пословања компанија ограничавањем и контролисањем наших производних капацитета, тако да са једне стране може да добије јефтине сировине, а са друге да обезбеди тржиште за своје производе. Англоамерички отворени груби напади на независност и суверенитет поједине земље су настојање да се исфорсира такозвани концепт „глобализације“ или наметне „нови светски поредак", што у ствари није ништа друго до ново име за „стари“ колонијализам и империјализам развијених западних земаља - класичан крсташки рат данас предвођен Америком, или (глобална) англо-саксонизијација.

Иза термина  „глобализација“ који је данас у масовној употреби широм планете, а који треба да опише наизглед природне (економске) токове спајања и повезивања светских тржишта и привредног живота земаља света, крије се политичко-правно и економско насилно наметање интереса англо-саксонског односно англоамеричког крупног капитала, који је у многим случајевима јачи од појединих држава чак средње величине. Оно о чему се мало или недовољно данас говори и пише јесте да иза ове појаве стоји у крајњој линији наметање англо-саксонских вредности у свим областима савременог живота, тачније англо-саксонске културе, због чега уместо термина „глобализација“ треба користити  термин „англо-саксонизација“, како би се тачно описало оно што се заправо (глобално) догађа.

Постоје грешке у вези са магловитом визијом ружичасте слике потрошачког капиталистичког друштва. О каквом стварању богатства и слободном протоку капитала може да се говори ако суверенитет земље треба да буде укинут? Ово је, уствари, ништа друго до мамац за незналице и за не превише просветљене. Примери земаља које су „пале“ на ову превару и прихватиле диктат Америке су бројни. Шта је то што су земље попут Румуније, Бугарске, или Македоније добиле уступањем својег неба снагама НАТО-а и као такве учествовале у срамотној агресији на СР Југославију? Њихове економије и положај становника нису се нимало  побољшали; напротив, у некима од тих земаља стандард живота је данас испод стандарда живота у Србији. Логика капитала није да даје, већ да узима тамо где му је то омогућено, што је и доказано кроз „подршку“ западних земаља владама у Србији, Украјини, Босни, Македонији, Грузији; ове економије пропадају под теретом дугова, неке су и изгубиле добар део свог идентитета.

Када говоримо о односима између хришћанских православних народа са народима Запада, пре свега мислимо на људе из Источне Европе, што нас враћа на добро познату тему односа између Истока и Запада. Ови односи никада раније нису били до те мере огољени и исказани у својој правој суштини, као што је то случај данас: као односи православних народа са народима римокатоличко-протестантског блока. У прошлости су ови односи описивани различитим изразима, а сам концепт у суштини није увек био јасно исказан. Након распада Совјетског Савеза и Варшавског пакта, Запад је поверовао у своју коначну победу, не само над структурно антагонистичким друштвима Источног блока у односу на Запад, већ победу над Православљем као вером. Вера је једно од трајних обележја појединог народа, док су политички системи увек привремени. Суштина савременог империјализма западних држава је усмерена на трајна обележја народа Источне Европе, а то су: наша вера, наша историја и наша култура. Ова обележја формирају националну суштину односно идентитет појединог народа, те уништавање ових обележја значи  уништење идентитета тог народа. Када „избришете“ један народ, онда постаје лако избрисати читаву државу, а ако је то постигнуто, онда су сви путеви отворени за ново, модерно англоамеричко-ватиканско-протестантско освајање, названо - глобализација. Православни народи стоје пред великим изазовом који се огледа једноставно у следећем: постојати или не постојати. Православним уједињењем сачуваћемо не само себе, већ и остатак света од глобализације. Уколико останемо раздвојени и несвесни онога што се догађа, постаћемо једино мета за поткусуривање оних који глобализацију спроводе.

Сједињени би представљали најмоћнију групу људи - власнике над око 75% природних ресурса целог  света. Да би дошли до тих ресурса и спречили нас да се конституишемо у једно моћно тело, англоамеричко-ватиканско-протестантски блок настоји да одвоји део по део нашег најчвршћег језгра - хришћанско православље. Католичке и протестантске цркве се учвршћују у православним регионима, а поред ових организација сведоци смо поплаве бројних секти са Запада. Кроз интриге и уцене „демократских“политичара на власти у православним земљама, глобалисти манипулишу овим друштвима, како би зауставили и онемогућили зближавање православних народа. Они дају државама обећања која не намеравају да испуне у виду разноразних финансијских и економских могућности и олакшица, који у пракси нису ништа више до празне тегле од меда, остављајући те државе не само без меда, већ и без саме тегле. Између агресора и жртве не може да постоји било каква врста сарадње. Све се своди на то да циљ оправдава средство. Да би стигао до циља, Запад је спреман да изврши масовно разарање и убијање у било којој изолованој земљи која искаже вољу да му се успротиви, потпуно се оглушујући о међународно право и конвенције. Одабрана жртва прво се оптужи за нешто што се никада није догодило или се изнесу сасвим неосноване тврдње, затим англоамеричко-ватиканско-протестантски савез преко својих „слободних медија“ објављује пресуду - као пресуду од стране међународне заједнице, да би се на крају извршила казна у складу са западним стратешким планом за поробљавање народа.

Римокатолички народи Источне Европе су кроз различите методе утапани у римокатоличанство, или у нове нације које би римокатоличанству одговарале. Тиме су они помогли или данас и даље помажу остваривању англоамеричког новог светског поретка, а као пример могу се навести народи Пољске, Чешке, Мађарске, Словеније, Хватске и муслиманско-хрватски део Босне и Херцеговине, као и део Црне Горе. „Света столица“ игра водећу улогу у овом процесу. Поред вербалног декларисања Католичке цркве о потреби сарадње свих народа и држава, постоји чврста веза између САД-а и Ватикана и изражена заједничка воља да сведу рачуне са православљем.  Питању вере треба дати посебан значај: новија истраживања усредсређена су на преклапања хришћанства и левице, код којих основни постулат представља једнакост права свих људи, с тим да су за хришћанство сви људи једнаки пред Богом. Гушењем православља у земљама бившег СССР-а нанета је велика штета и левици широм света, због неискоришћења базе информација и хришћанског искуства старог преко 2000 година. Данашња Русија неће поновити исту грешку. Левица је стекла наклоност стотина милиона људи, указујући на велике економске неправде и ускраћивања политичких и других права искоришћених. О људској потреби постојања правде и једнакости, а што представља паралелу са хришћанским постулатима, најбоље ће сведочити православни народи, и то они који су имали искуства и са православљем и левом политичком оријентацијом.

Повремено се расправља и о уједињењу и свесловенској сарадњи, уместо уједињења православних народа. Међутим, Словени више нису хомогена група, узимајући у обзир да данас међу Словенима постоји значајно језгро тврдог католичанства. Под утицајем римокатоличке цркве и америчке политике, Пољаци, Чеси, Хрвати и Словени континуирано раде против интереса своје православне браће. Напустивши своје некадашње упориште браниоца словенства зарад служења садашњих католичко-протестантских господара, данас се они односе према православним Словенима са истом или чак већом отровном мржњом од оне којом су се одликовали припадници других раса и њихових мешавина, који су их својевремено покорили. Дотле православни Словени остајају верни себи, одбијајући да служе било којег господара; служећи искључиво себи/заштити Словенства и православљу, не оснивајући срамотне савезе против сопственог рода. Ми смо самосвојни и можемо да формирамо само оне савезе који нису засновани на претњама или тероризму, већ искључиво на основама једнакости. Што се муслимана и других тиче, они немају разлога да страхују, већ само да очекују сарадњу ради остварења обостране користи.

Геостратешки положај православних земаља указује на повољну позицију за функционисање, развој компатибилних економија, успешну трговинску размену, различите врсте привредне сарадње, лакши и јефтинији транспорт, уз могућност остваривања изузетне конкурентности. Сједињењем би могли постићи формирање непробојног штита за своје изворе/ресурсе, самим тим и своје интересе.

Заједница православних земаља не треба себе да ограничи само на православне државе, већ да ојача везе са и другима у сличном положају. Најбитније је да се успостави православни  економски блок као снажан центар, како би и друге земље евентуално могле бити прикључене том савезу.

Из свега наведеног очигледно је да би за православне државе било више него пожељно да остваре блиско економско партнерство у циљу јачања и уравнотежења својих економских могућности. Међутим, економија иако јесте важна, није једина одредница живота једног народа/расе. Једно од најважнијих питања јесте заштита своје националне  суштине.  Штитећи једно од суштински најбитнијих обележја – своју веру, која нас са осталим православним државама повезује у потпуно јединствено духовно тело, у могућности смо да осигурамо не само економски опстанак и благостање народа и територије, већ и сопствени начин и смисао слободарског живота.

Само нешто више од једне деценије уназад - у време владавине Милошевића - напоредо са формирањем савеза Србије, Русије и Белорусије (који није стигао да ступи на снагу због агресије на Србију од стране НАТО-а и следујућих догађаја) планирано је и одржавање симпозијума на тему оснивања Економске заједнице православних земаља. На почетку овог текста поменута цитирана књига била је тек увод у овај пројекат, у којем је тадашња влада СРЈ односно Србије, сакупила еминетне научнике из братских православних земаља. Из тог времена је и данас важећи Споразум о бесцаринском извозу за велики број производа из Србије у Русију, који ће аутоматски постати неважећи оног тренутка када/ако уопште икада/не дај Боже, Србија постане кандидат за улазак у Европску заједницу.

Остваривање пројекта формирања економске заједнице православних земаља је сигурно било нешто што глобалисти не би и нису дозволили. Говорило се да је тај пројекат био један од главних разлога утамничења и касније убиства Милошевића.

У најновије време Београду се нуди да постане један од четири стуба Евроазиске заједнице, у оквиру које би Србија имала велику могућност да буде мотор уједињења православних земаља. Идеја економске православне заједнице је сасвим компатибилна са идејом Евроазијске заједнице - у којој ће православни Словени бити засигурно први међу једнакима. 

blogarama.com