КО ЈЕ НИКОЛА ПЕТРОВИЋ - ВУЧИЋЕВ БОС

Svedočenje

Hoće li Aleksandar Vučić pobeći iz zemlje ili će završiti u zemlji?

Tiranin od papira

Poznati srpski novinar i publicista Predrag Popović, svakako najbolji ovdašnji poznavalac Aleksandra Vučića i njegove sociopatske ličnosti, u ekskluzivnom tekstu za magazin Tabloid, opisuje samozvanog vođu kao slabog, beskarakternog čoveka i opasnog ludaka od koga ne treba ništa dobro očekivati.

Piše: Predrag Popović

Vreme menja ljude. Ne i Aleksandra Vučića. Otkad sam ga upoznao, pre 20 godina, on je prošao kroz najrazličitije izazove, u politici i u privatnom životu imao je i uspone i padove, progonio je i bio progonjen, pretrpeo je sve i svašta, ali nije se promenio. On je metastazirao. Transformisao se ideološki i fizički. Kad sam ga prvi put video bio je potrčko u sekretarijatu Srpske radikalne stranke, usta su mu bila puna žestokih velikosrpskih parola i zakletvi u vernost idolu Vojislavu Šešelju. Sa svoja dva metra visine imao je nekih 80 kilograma, udenutih u jeftine „Jumko” košulje i pozajmljene preširoke sakoe. S Novog Beograda, iz stana u kome je živeo s roditeljima i bratom, do sedišta stranke putovao je autobusom. Devojku Tijanu, umesto u provode po splavovima, dovodio je u svoju momačku sobu, da gledaju televiziju i slušaju ploče.

Danas, do krajnosti izmenjenih političkih stavova, u najskupljim odelima nosi svojih 130 kg, svaki dan mu na ruci blista drugi sat, nekad „Frenk Miler” od 80.000 evra a nekad duplo jeftiniji „Kartije”. Ne pominje sve stanove čiji je vlasnik, ali ponosan je na zamak u Jajincima u kome ima vinski podrum vredan pola miliona evra. Davno je zaboravio na horor-vožnje GSB-om, na radikalski „Jugo”, koji mu je Šešelj dao na raspolaganje, pa i na „Škodu Oktaviju” - poklon tajkuna Miodraga Kostića.

Iako se statusno, finansijski i gabaritno promenio, u suštini Vučić je ostao isti - podao, pokvaren, pohlepan, spreman da svakome nanese maksimalno zlo samo da bi sebi obezbedio makar minimalnu korist...

Menjao je ideološka uverenja, stranke, saveznike, neprijatelje, kumove, žene...Sve, samo karakter ne. Svi njegovi saradnici, bez obzira da li su mu nadređeni ili podređeni, uvek su znali s kim imaju posla.

Noć pred Šešeljev odlazak u Hag, 23. februara 2003, u zemunskom sedištu SRS-a održana je poslednja, ispraćajna večera. Grupi od dvadesetak najviših i najznačajnijih funkcionera Šešelj je tri sata delio konkretna i detaljna uputstva šta i kako da rade ne bi li sačuvali jedinstvo stranke, upozoravajući ih na spletke, ucene i podmićivanja kojima će DOS i strani agenti pokušati da ih vrbuju. Međutim, njegov zamenik Tomislav Nikolić tačno je pretpostavio od koga preti najveća opasnost, zato je šefu postavio samo jedno pitanje: „Vojislave, kako da izađem na kraj s Vučićem kad poludi, a svi znamo da će se to desiti?”

- Uradi isto što bih i ja, opali mu šamar i oteraj ga - rekao je Šešelj.

Vučić ih je slušao bez reči, spuštene glave. Nije ga iznenadilo što mu kumovi i šefovi ne veruju, znao je da su u pravu. Uostalom, avion sa Šešeljem još nije ni uzleteo sa surčinskog aerodroma, a Vučić je počeo da kreira spletke protiv njih dvojice. Iako se javno zaklinjao u vernost „šefu, kumu i prijatelju” Šešelju, tajno je podrivao njegov autoritet. Jednom prilikom me pozvao na večeru kod radikalskog poslanika Amdžata Migatija. Prema Jadranki Šešelj, koju smo zatekli tamo, ponašao se izuzetno servilno, zadivljen njenom hrabrošću, dostojanstvom i smislom za humor. Dok smo se vraćali iz Višnjice, promenio je priču: „...Jadranka je neobrazovana, iskompleksirana i agresivna, glumi stranačku gazdaricu, a i sama, sirota, zna da će je Šešelj šutnuti čim izađe iz zatvora”. Kasnije sam iz depeša američkih ambasadora, koje je objavio Vikiliks, saznao da je iste stavove o Jadranki iznosio i pred stranim diplomatama i novinarima.
0
Toma
23. maj 2014. u 01.41

Protiv Tomislava Nikolića je spletkario još upornije i temeljitije. Tek što sam došao u „Pravdu”, Vučić me zamolio da pošaljem fotoreportera da na određenoj adresi snimi neki „Audi” i kuću, ali da to ne objavljujem dok on, navodno, ne proveri sve podatke o vlasniku. Fotografije nikada nisu objavljene u „Pravdi”. Za to nisu ni bile namenjene. Vučić ih je odneo u Hag, da pokaže Šešelju kako izgledaju nova limuzina i vikendica Tomislava Nikolića.

Nekoliko meseci kasnije ponovio je proceduru s prikupljanjem dokaza o stanu koji je Tomin sin Branislav, kako je Vučić tvrdio, kupio za 850.000 evra. Iz njegove fabrike intriga potekle su afere o Nikolićevoj kupovini stana u „pametnoj zgradi” kod ambasade Kine, koju je plasirao preko „Presa”, kao i o tome da je Nikolić još 1997, kao direktor Poslovnog prostora opštine Zemun, u bescenje prodao jednu zgradu u centru Surčina Novaku Buhi, rođenom bratu tadašnjeg šefa surčinskog klana, što je plasirao u „Kuriru”.

Na isti način, ofirajući ih kod utamničenog vođe, Vučić je u Hag slao dokaze kojima je hteo da kompromituje Gordanu Pop Lazić, Dragana Todorovića i, naročito, Milorada Mirčića. Uspeo je da zavadi kumove Šešelja i Nikolića da bi, na kraju, prvo jednom, a zatim i drugom oteo stranku.

Prvi puč u SRS izvršio je još u leto 2004. godine, kad je u svom stanu u „Yu biznis centru” oformio ličnu falangu, koja je imala veći uticaj na odluke stranke nego vođa radikala i Centralna otadžbinska uprava. Za najbliže saradnike izabrao je Nebojšu Stefanovića, Branislava Prostrana, pridošlicu iz Karićevog Pokreta „Snaga Srbije”, kuma i estradnog menadžera Zorana Bašanovića i Jugoslava Petkovića, kurira tajkuna Đorđija Nicovića. Najveći uticaj na Vučića imao je i još ima Nikola Petrović.

U proleće 2006. godine Vučić mi je ponudio da napravimo dnevne novine. On bi bio nezvanični gazda, ja glavni urednik, a investitor „kralj marcipana” Nebojša Mišić, vlasnik firme „Areks”. Za Mišića sam znao samo da je saučesnik u korupcionaškim aferama „Janjušević-Kolesar”, a nikada nisam otkrio kakva muka ga je dovela u Vučićevo društvo, u kome sam tada zatekao i Nikolu Petrovića.

Animozitet, obostran, planuo je na prvi pogled. Kako i ne bi. Proćelav, kvarcovan, s otromboljenom donjom usnom, s indijanskom ogrlicom oko vrata, u firmiranom odelu i sa skupim tompusom u ruci, ponašao se baš u skladu s dizajnom - agresivno, vulgarno i nadmeno. Odmah sam primetio da ima specijalan status. Isti Vučić, koji je, bez imalo tolerancije, neopreznim saradnicima, ako bi se usudili da čitaju sms-poruke dok on priča, uzimao telefon iz ruke i bacao kroz prozor, ili bi nesrećnog Stefanovića gađao torbicom-pederušom, kao i matorog Đorđa Minkova papirima, isti taj Vučić bi s osmehom prihvatao Petrovićeve provokativne doskočice.

Vučić, kao ni svi njegovi saradnici, nikada nisu hteli ili znali da mi odgovore ko je Nikola Petrović i čime se bavi. Na pomen njegovog imena samo bi ućutali, slegli ramenima i uplašeno menjali temu. Uglavnom, pričalo se da je on sin nekog Piroćanca, koji je u Francuskoj uspeo da napravi veliku firmu za proizvodnju i trgovinu ribom, voćem i povrćem. Stari Brana Crnčević, kad je ušao u neki sukob s Petrovićem, vrlo uverljivo je tvrdio da Piroćanac Junior u Srbiji radi s parama Stanka Subotića Caneta.

Znajući za Vučićeve optužbe na račun Subotića - da je švercer duvana, narko-diler i jedan od vođa najvećeg evropskog mafijaškog klana - nisam poverovao u te priče. Ipak, pored Crnčevićevih udbaških saznanja, postojale su i konkretnije indicije. Na Petrovićev predlog Vučić je distribuciju „Pravde” ustupio „Futuri plus”, firmi Stanka Subotića. O raspodeli tiraža, naplati i isplati brinuo se lično Nenad Milanović, jedan od direktora „Future”, poznatiji kao brat Milana Milanovića Mrguda, najbližeg Subotićevog saradnika i drugooptuženog za šverc duvana. Po toj liniji, u „Pravdu” je stigao i Duško Vuksanović, dan nakon što je Subotić ugasio svoj dnevni list „Borba”, u kojoj je Vuksanović bio direktor. Uz Petrovićevu podršku, Vučić je na ime Ane Stefanović, supruge Nebojše Stefanovića, s Vuksanovićem osnovao zajedničko preduzeće „Pravda Plasman”.

Nikola Petrović je uveo Aleksandra Vučića u sivu političku i poslovnu zonu, povezao sa Stankom Subotićem i pretvorio u bosa vladajućeg kartela. Još dok je SNS bila u opoziciji, Petrović je status vladara iz senke koristio za dobijanje ogromnih kredita, razvoj svoje firme za proizvodnju i trgovinu električnom energijom, a po dolasku na vlast postavljen je, bez obzira na očigledan sukob interesa, na mesto direktora Elektromreže Srbije.
0
Toma
23. maj 2014. u 01.42

Iako je od samog ulaska u politiku počeo da gomila bogatstvo, Vučić se tek pod Petrovićevim uticajem odrekao starog asketskog imidža. Skupa kola, odeća i obuća, satovi, vino, ekskluzivne turističke destinacije...Svesni moći koju im novac daje, Vučić i Petrović opušteno uživaju u svemu što vole mladi.

U subotu, 15. marta, noć pre izbora, Petrović je u jednom poznatom restoranu organizovao proslavu svog rođendana. Kako i priliči najznačajnijem gospodarevom konsiljereu, na poklonjenje su mu došli svi podanici iz državnog vrha. Za odličnu atmosferu bili su zaduženi raspevani Ivica Dačić, Ceca Ražnatović i aktuelni multimedijalni mogul Goran Veselinović. Nova Vučićeva supruga, Tamara Đukanović, navodno nije bila prisutna, održava trudnoću.

Sledeće noći, kad je saznao da je dobio većinsko poverenje lakovernih birača, Aleksandar Vučić nije mogao da sakrije suze od sreće. Normalniji deo Srbije takođe je plakao, od tuge i straha. Briga je opravdana. Ko ne veruje, neka se seti Slavka Ćuruvije. Nezadovoljan pisanjem „Dnevnog telegrafa”, Vučić je hajku na Ćuruviju pokrenuo još 1997. godine, dok je bio u opoziciji. U vlastitoj produkciji štampao je porno-pamflet kojim je hteo da kompromituje nepodobnog novinara.

Kasnije, dolaskom na vlast, zloupotrebljavajući policiju i pravosuđe, vodio je monstruoznu kampanju koja je okončana sa 17 metaka u leđa vlasnika „Dnevnog telegrafa”. Posle se novinarima te redakcije rugao pošalicom: „...Gde vam je Ćuruvija? Jel' pobegao iz zemlje ili je u zemlji?”

Ko je to zaboravio, samo neka bude strpljiv, Vučić će ga uveriti da je paranoja, koju sada širi preko svojih jurišnih odreda - Pinka, „Kurira” i „Informera” - zasnovana na realnoj opasnosti od ponavljanja nasilja. Ako je spreman da ovakvu torturu sprovodi sad kad je najjači, lako može da se nasluti šta će raditi kad oseti da mu se vlast ljulja. Tada će Srbija osetiti šta znači tiranija gospodara Vučića i njegovih falangista. Mnogi građani koji više veruju svojim očima nego njegovim lažima će, što bi rekao Vučić, pobeći iz zemlje ili će završiti u zemlji.