Зашто нико у Србији не сме да противречи Бранкици „Инсајдер“ Станковић?

Као што данас рецепте за економију најгласније прописују они који су је уништили, тако и медије спасавају они новинари који су им дошли главе. „Овде новинарство више не постоји“, каже Бранкица Станковић, поносна добитница једне од америчких награда за новинарску храброст и осталих огледалаца и ђинђува какве се већ уручују урођеничким новинарима и овде и широм света који су препознали ко је газда.

Да није било ове несреће са поплавама, вероватно би Бранкица и нешто њене журналистичке сабраће наставили да ходају по телевизијама вапијући како је новинарство и, наравно, тражећи кривца за то. Али, исто као што данас рецепте за српску економију најгласније прописују они који су је уништили, тако и српско новинарство спасавају они новинари који су му дошли главе. Није то непозната чињеница из света каузалности криминалистичких романа, где је врло често убица онај који највише кука и највише се упире да поправи стање. Осим по тој великој бризи, препознаћемо их и по томе што говоре о „таблоидизацији“ медија, па и Србије саме, где су таблоиди, истина, прилично одвратни гнојни пликови на телу овдашњег журнализма, али се процеси одвијају много дубље у његовом телу.

Оне који те процесе обављају препознајемо по бројним наградама које једни другима додељују, по поштовању којим једни друге обасипају, уверени да ће такав утисак стећи и публика. Препознаћемо их и по томе што додели њихових награда, ако им је већ није дододелио, обавезно присуствује и понеки страни амбасадор, указујући тако достојну пажњу чињеници да нико од лауреата – а лаурети су данас најзабринутији за пропаст српског новинарства – никада и ни под којим условима није западне странце видео као кривце за било шта у Србији – ни за бомбардовање, ни за комадање земље, ни за ову колонијалну беду која влада, баш низашта.

medisjko-ispiranje-mozga

Зашто не смеју да притискају Бранкицу

Хајде зато да видимо шта нам Бранкица, један од лауреата, каже зашто је новинарство мртво? Зато што су га, каже, убили сами новинари јер су подлегли притисцима разних моћника из света политике, бизниса и криминала. А како је успела да преживи Бранкица? Њу, каже, нико не зове да би је притискао.

Не смеју? Плаше се? Ваљда оне полиције која Бранкицу већ годинама чува? Наравно, то што ће мало који „непостојећи“ новинар у Србији реаговати на Бранкицину увреду, којом га исписује из реда живих и постојећих само је још један доказ да је она у праву и да новинарство заиста више не постоји.

brankica-stankovic01Па ипак, има ту једна ствар која не би требало да прође незапажено. Верујем Бранкици да не сме да је позове ниједан политичар, тајкун и криминалац. Хајде сада да видимо ко може да вас поуздано заштити од те три групе моћног света у Србији. Веран Матић? Хајде да се уозбиљимо. Вучић? А што не заштити себе кад Б92 и Блиц почну да га растурају? Дакле неко виши од Вучића. Бог? Не бих рекао да је надлежан. Дакле ко је овде између Вучића и Бога? Вруће… Да, баш они.

Елем, видели смо овде медијске кампање против разних правих и набеђених криминалаца, видели смо их и против пословних људи и против политичара. Једино за последњих десет година нисмо имали медијску кампању против, рецимо, неког страног амбасадора, наравно, под условом да није руски. Хајде да се манемо кампања, да ли се овде за то време неки meinstream медиј уопште усудио да оспори неки страни интерес, чак и онај који је тако директно био уперен против Србије, па и против писаца многих текстова и аутора телевизијских прилога? Није.

Коришћење и акање медија

И то ће заправо рећи одакле почиње та дуга нит Бранкицине професионалне храбрости и још дужа нит њене ароганције. Кад си добар са странцима, ниједан политичар не сме да те назове, јер би и он желео да буде добар с њима, о тајкунима и криминалцима да не говорим. Наравно, и они би желели да буду добри. Уосталом питајте Шарића колико је био добар док је посао ишао добро и колико више није био добар кад је посао стао. Није полиција уз Бранкицу ни због једне од тих група, већ због криминалних маргиналаца (навијачи и сл.), који нису толико чврсто увезани у ту хијерархију моћи и уз њу су, наравно, да би политичари амбасадорима могли да гарантују да се Бранкици неће догодити ништа.

ekrani-ubice-dusa

Овдашње медије дакле контролишу странци, а не политичари, и то је прва и темељна лаж Бранкице Станковић, и не само ње, после које и понека истина коју је изговорила изгледа уверљиво као победник Евросонга. Наравно, странци, свет са искуством у коришћењу медија, познају разлику између коришћења и акања. А то ће рећи да медије користе само онда кад им заиста требају, што ће рећи само онда кад треба формирати јавно мнење о некој стрвари, кад неког домаћег политичара треба упозорити да превише мисли својом главом, или кад заборави на неко обећање које је дао некој од амбасада. Или кад Бранкициним Инсајдером неком треба оборити рејтинг, а то су редовно они који мање хају за амбасаде, па то и скупо плаћају. Наравно, то да домаћи политичари забораве на своје обавезе према амбасадама данас се дешава толико ретко да странци могу да контролишу медије готово се и не мешајући у њихов рад јер све ради само и подмазано.