Борис Малагурски – српски Michael Moore и више од тога

Није за чуђење његов карактер и његова дела, за чуђење је да се људи чуде Борису Малагурском што је такав. Испада да је нешто „спектакуларно“ оно што он ради, нешто „модерно“, ново, „провокативно“. А није. Борис је само човек на свом месту, а у емисији под називом „Револуција“ може се видети колико је исто то што он има у себи подједнако подељено са присутним гостима, као и публиком у студију, махом младих. Из тога извлачим једини разуман закључак да је оно чиме се Борис бави заједничка црта, заједничко осећање, размишљање и схватање већине у Србији, већине нас. Потпуно супротна слика од те се приказује на телевизијама попут РТС, Прва, Пинк, Б92, Студио Б и осталих из пропагандне машинерије „слободног и независног“ Запада.


До сада су се могле видети две епизоде.

У првој је Борис отишао у представништво ММФ и Светске банке у Београду да као појединац тражи кредит од њих, јер је Србија презадужена и да се више не би излагала толиком ризику. Успут је приказан и одломак из његовог филма „Тежина ланаца“ где се могло чути како се СФРЈ није дозволило даље задуживање у тренутку када је имала 13 милијарди долара дуга – због презадужености, а данас се у неупоредиво мањој земљи, вишеструко више задуженој, као једини начин даљег опстанка препоручује даље задуживање, које пробија све прописане границе до које висине задуживање, ако је уопште разумно, може да иде.

У другој емисији, у којој је тема била српско писмо ћирилица, Борис је посетио неколико омиљених места у Београду за трошење драгоцених тренутака српске младости, као што су „шопинг центар“ Ушће и Делта „сити“ – и баш зато што је живео у Канади и радио са странцима, учио њихове школе, баш из тих разлога у стању је да уочи колика је невероватна глупост коју прихвата народ у Србији: да јој сви натписи буду на латиници, а велика већина на страном језику – и успео на појединим од њих, бар док је трајала емисија, да се упозорења да је клизав под уместо на енглеском (које сумануто лудило!!!) напише на српском и то ћирилицом, на самом улазу. Хеј, бре, до те мере ова држава није наша!!! – за она три странца што ће можда (?) туда проћи, упозорење да неко може да се поломи стоји написано искључиво на страном језику!?

Навео сам само детаље, које на духовит начин осветљавају појединости у вези са (крајње болесним) стањем ове државе.

Приметно је код оних које је Борис снимио, чији натписи не да нису на ћирилици, већ на енглеском, уместо српском језику, да су били сасвим збуњени, да су избегавали или нису знали како да одговоре због чега је то тако. Или их је било срамота да о томе расправљају –схватајући колико би испали глупи у покушају одбране енглеског језика у свакодневници живота Србије? Једноставно, многи и не знају и нису свесни зашто користе страни језик уместо матерњег, тврдећи да многе речи у данашњем српском језику - попут „планирање“, „шокантно“, „вокабулар“ итд. - јесу српске речи!? Борис на неки фин начин покушава да покаже српском грађанину да се, прихватајући страну „културу“ као своју, он у уствари показује као јефтино, смешно, накаламљено биће без вредности – „бескућник“ у језичком смислу - који је том истом Западу, којем потпуно неупућено срља, баш због таквог „личног описа“ – тикве без корена и без достојанства, одвратан и примитиван.

Имам предлог за једну од наредних емисија: да се покрене једно свеобухватно независно испитивање око тога које је стварно расположење у Србији за придруживање Европској заједници. И да испитивањем буде обухваћено бар 60% оних који би могли да изађу на „референдум“.

Као и још један предлог: да се пре тога народу у Србији омогући да се одлучи између тога да ли жели или не жели да се Србија придружи Европској заједници. А то право ће јој бити омогућено тек пошто Србија добије истиниту „информацију“, истиниту слику једне и друге стране. Управо онолико колико је временски заступљено „лобирање“ за улазак, треба дати простора и онима који имају другачији став, који желе другачије.

Народу у Србији треба приказати све стране избора. Пре свега да избор постоји. Већина разумних људи не жели да им се било шта намеће, поготову не некакав „једини правац“. Нема потребе да се Србија застрашује да ће, уколико не изабере тај „једини“ правац, своју децу осудити на сиромаштво и глад. Што је не само криминална уцена, већ и политичко хулиганство!