Omer-paša Latas

Kako je lički pravoslavac Mihajlo Mića Latas postao musliman Omer-paša Latas i kako je dobio najviši čin u turskoj armiji

Piše: Miodrag Maksimović

Tri srpska studenta posetila su 1865.godine, u Parizu, izložbu francuskih ratnih trofeja, dobivenih u razno doba i od raznih naroda. U odeljenju gde su bili francuski trofeji dobiveni samo od Turaka, u raznim ratovima između Francuske i Turske, sreli su dva Turčina, u civilnim odelima, sa festovima na glavi. Stariji, sedi gospodin, zapodenuo je razgovor sa mladim studentima na srpskom.Otpoče govoriti da nama Srbima nije potrebno izučavanje prava i filozofije. Bolje bi bilo, reče dalje, da učimo vojne nauke, jer će Srbija trebati dobrih oficira i vojnika (…) Ne gledajte me, deco, kao tuđina, što znate da sam turski paša. Ja sam vazda bio i ostao samo Srbin. Uvek sam disao, pa i sada, kao mušir (maršal) Turske Carevine, dišem samo srpskim duhom, gajim i negujem samo srpska osećanja.

Zato sam vam, maločas rekao da Srbi treba da uče prvenstveno vojničke nauke. Srbiji predstoji, možda u skoroj budućnosti, potreba u ljudima vojnički spremnim, pa vi, sadašnji podmladak njen, treba da budete u tom momentu, u stanju poslužiti otadžbini na polju časti i životnih interesa Srpstva. Ja sam, za prve vlade kneza Miloša, prešao u Srbiju, kao austrijski vojni begunac. Primljen tada vrlo dobro u Srbiji, dobio sam za učitelja u Gruži. Ja bih tada i ostao da služim Srbiji i Srpstvu, koliko bih umeo i mogao mojom spremom i znanjem.Nu, posle tog kratkog bavljenja u Srbiji, Austrija je zatražila da me Srbija izda Austriji. Da bi mogla uspeti u tom traženju, Austrija je izmislila i podmetnula mi je, kao da sam učinio deficit u austrijskoj vojsci, mada je vrlo dobro znala da je to laž.Kad me tako zatražila Austrija, knez Miloš pozvao me je u svoj dvor, u Kragujevcu, i kazao mi: „Sinko, ja ne mogu, zbog tebe, vojevati sa Austrijom; ali neću ni da te predam njoj, jer sam obavešten da nisi krivac, kao što Austrija predstavlja, a i da si odgajen u duhu Srpstva. Narediću mojim vlastima da ti olakšaju i izvrše prelazak u Tursku. Idi tamo i primi se službe. Turska je oskudna u ljudima; po tvojoj spremi i sposobnosti, siguran sam da ćeš daleko doterati u turskoj službi. Možda će se tamo od tebe tražiti da pređeš u muhamedanstvo. Sada ćeš i tada ostati duhom Srbin, možeš primiti i muhamedansku veru, ali nigde ne smeš zaboraviti da si Srbin; nikada nemoj ništa raditi protiv Srpstva, ne smeš izneveriti srpsko mleko kojim te je zadojila i odgajila majka Srpkinja.”Mihajlo Mića Latas, pobegao je iz austrougarske vojske, i u Srbiji, kao školovan čovek (kadetska škola), dobio učiteljsko mesto. Kad su bečke vlasti tražile njegovo izručenje, pozvao ga je sebi lično knjaz Miloš. I rekao mu: „Ne vraćaj se, ti si u duhu srpskom odgajan. Pređi u Tursku, i primi se vojne službe”. Mića je primio islam i karijeru u Turskoj vojsci završio kao mušir – najviši čin, maršalski, u osmanlijskoj armiji.Kad nam je izgovorio ovaj savet kneza Miloša, primetilo se na Omer-paši da je bio jako uzbuđen, pa, u takvom duševnom osećanju, produžio je dalje ovako:

„Po savetu kneza Miloša, potpomognut srpskim vlastima onoga doba, prešao sam u Tursku, gde sam se ne samo primio državne službe, već sam prešao u muhamedansku veru. U turskoj vojsci napredovao sam i doživeo slave i gospodstva kao retko koji. Nu, opet, nikad nisam zaboravio, niti ću, ubuduće, zaboraviti one mudre reči i roditeljske savete kneza Miloša. Vazda i u svakoj prilici moga rada ostao sam Srbin i prijatelj Srpstva. Samo moje srpsko srce i osećanje rukovodili su me te nisam skrhao Crnu Goru, kao što sam, u poznatoj prilici, to mogao uraditi onda kada sam bio glavni vojskovođa silne turske vojske i sa njom pobedno ušao u Crnu Goru. Sa mojim osećanjem da sam Srbin, odugovlačio sam dalji napad na Crnu Goru i slao sam u Carigrad izveštaje da nije vredno da turska vojska gine za gole crnogorske stene i vrleti. A time sam dao vremena te su se Rusija i Evropa zauzela za Crnu Goru i spasili je od sigurne tadašnje propasti, prema broju turske vojske pod mojom komandom.

Isto tako samo moje srpsko srce odredilo me je te sam, kao glavni turski vojskovođa, drugom prilikom, salomio, upropastio, i okovane teškim gvožđem i sindžirima u Carigrad poslao bosanske i hercegovačke begove i spahije, poturčenjake i izdajice Srpstva. Moje je srce tada kucalo radosno jer sam znao da time služim Srpstvu, kome i sam pripadam.

Srbija će, zacelo, jednom osloboditi i sebi prisajediniti Bosnu i Hercegovinu, što želim od sveg srca. Ako tada budem živ, radovaću se tome. Nu jedan savet za taj slučaj čujte još sada, od mene. Begovi, spahije, poturčenjaci, njihova nazovi inteligencija i, manji deo, iskvareni muslimani varošani u Bosni i Hercegovini, nikad neće biti prijatelji Srpstva. Prema njima budite oprezni. Ne verujte ni njihovim pretvaranjima. To su izdajice Srpstva, koje Srbija moga držati strogo, ništa im ne popuštati, da ne bi pokvarili ostali muslimanski narod tamošnji. Taj narod, naprotiv, sasvim je drugačiji. On ne zna drugi jezik do srpski. On je i sad duhom Srbin. On će odmah biti dobar Srbin i sa vama, svojom braćom, ili vrlo rado, mada ga od vas razdvaja muhamedanska vera.

Kako je Mića postao Omer

Srbin iz Like, Mihailo Mića Latas (1806, Janja Gora, opština Plaški – 1871, Carigrad), kao oficirsko dete učio je kadetsku školu u Gospiću i stupio u vojski kao kadet-narednik. Prebegao je u Bosnu 1827. („izgleda radi proneveravanja” novca) i u Banjaluci primio islam. Dospeo je u Carigrad i bio učitelj crtanja prestolonaslednika Abduli Medžidu. Postao pukovnik 1838, potom paša kad je Medžid stupio na presto. Odličan vojnik, u krvi je ugušio pobune u Siriji, Albaniji i Kurdistanu. Vrlo mlad imenovan za maršala (mušira). Godine 1848/9. sa Rusima okupirao dunavske kneževine.U našim krajeviam ostao je upamćen stoga što je slomio ustanak bosanskog begovata na čelu sa hercegovačkim vezirom Huseinbegom Gradaščevićem 1850. i oko hiljadu najuglednijih aga i begova pozatvarao a oko 400 poslao okovane u Carigrad.Godine 1853. uništio bi Crnu goru da to nisu srpečile Austrija i Rusija. U Krimskom ratu 1853. bio je zapovednik turske vojske na dunavskoj liniji i dobio titulu serdari ekrema (veliki vojskovođa). Potom je sudelovao, sa engleskim i francuskim saveznicima, u opsadi Savestopolja, u borbama na Kavkazu; gušio ustanke u Mesopotamiji.Godine 1861, kada je bio na pomolu rat sa Crnom Gorom ponovo bi zatro Crnu Goru da se nije spasla zauzimanjem velikih sila. Gušio je i grčki ustanak na Kritu 1867. i pošto nije do kraja, zbog rđave turske flote i snabdevanja, mogao da sprovede blokadu ostrva sam se povukao 1868. U Parizu je bio 1865. kao već glavni vrhovni komandant turske vojske.Dajući vam ovaj savet, to činim stoga što ću i u grobu, u mojim grudima poneti srpsko srce, iako sam primio muhamedansku veru. Meni je, pravo da vam kažem, vrlo prijatno što sam, ovako slučajno istina, dobio priliku da pred vama, srpskim mladim naraštajem, ovako bratski otvorim moje stare grudi i srce. Vi ćete, možda, vremenom, zauzeti važna mesta u vašoj otadžbini, pa sam, govoreći vam ovako iskreno, rad da se vazda sećate ovih mojih reči i da imate pravilno mišljenje o Omer-paši, koji vam, evo, otvoreno kaže: da je i kao gazi (heroj, ratni junak, pobednik) Omer-paša ostao Srbin.U daljem razgovoru Latas je govorio o tome da žali što nije došlo do susreta sa knezom Mihailom Obrenovićem i što nije „mogao sa njim razgovarati o srpskim, našim, potrebama, te da time i ja bar nešto prinesem na oltar Srpstva, koje nisam napustio nikad, niti ću ga napustiti do groba„.

Desetine ljiljada dece Osmanlije su otele, odgajile ih kao muslimane u jedinice Janjičara i pstremali ih da ubijaju hrišćane

Kazao je takođe našim mladim studentima u Parizu da poruče svojim zemljacima: „Moja je želja da Srbi uopšte znaju da sam ja kao gazi Omer-paša, ostao dušom i srcem Srbin, da srpski osećam i Srpstvu najvatrenije želim potpun uspeh u ostvarenju njegogovog narodnog ideala, da ujedini u srpsku kraljevinu sve Srbe koji su pod tuđinskom vlašću, ne samo pod turskom, već i pod austrijskom„.

Zapis Jovana Đ. Avakumovića o susretu sa Omer-pašom Latasom pronaćen je u njegovoj zaostavštini a čuva se u Biblioteci Istorijskog instituta Crne Gore u Podgorici.

Ivo Andrić: Odlomak iz nezavršenog romana o Omer paši Latasu

Je li vjera, Bogdane

Sve je to trajalo koliko traje tren oka, a kad se poslednjim naporom oslobodio toga padanja, pribrao i osetio noge pod sobom, sada opet na šarenom ćilimu seraskerove sobe, pred njim je ostajao Omer-paša, još jednako sa rukama na grudima, i glasno ga (valjda već po drugi put) pitao:– Je li vjera, Bogdane?– Jeste… vjera – uspeo je najzad da odgovori odsutno i mehanički, kao uzetim jezikom.- E onda, znaj da pred tobom ne stoji Omer paša, nego Mićo Latas iz Janje Gore. I kad ne vjeruješ mojim riječima, vjeruj ovom…Omer je odvojio ruke od grudi, skinuo živo teški fes sa modrom kićankom i bacio ga teatralno na beli divan, a zatim je sastavio tri prsta desne i – prekrstio se, bez reči, oborenih očiju, skromnim, kratkim i naviklim pokretima.

Za četrdeset godina svoga života. Zimonjić je video dosta čuda i od turaka i od svojih, a u porodici, koja je glavarska, naslušao se šta je sve bivalo i šta sve može biti. Znao je dobro da se od čoveka može čovek svačem nadati, i da može dočekati i videti i ono što je mislio da se nikad videti ne može, ali ovo je bilo isuviše neverovatno i neočekivano.

Videći velikog i glasovitog seraskera Omer pašu kako se gologlav (a to što je bez fesa, kao da je napola go), malo raščupane prosede kose, krstom krsti kao kakav crkvenjak, Ziminjić ustuknu i prvi put u ovom dugom i neobičnom razgovoru otvori prirodno i široko oči koje su doasd samo svetlucale kroz stisnute duge trepavice. Ukazaše se krupne mrke dužice sa zenicama od tamnomodrih plamičaka i prostrane, kao u deteta čiste beonjače. Pogled tih očiju nije bio samo začuđen negoi ubojit i gnevan, uplašen i žalovit, i prezriv i tužan; iz njega je izbijalo sve ono što se za vreme razgovora nakupilo u Ziminjiću, što se ni zborom ni pokretom nije reklo ni moglo reći. a taj pogled je bio brz, kao kratka munja, nije trajao nego samo sevnuo, a odmah zatim ugasio se i izgubio pod spuštenim očnim kapcima, među lukavo nasmejanim, sastavljenim trepavicama. I kad je Omer, pošto se sporo i svečano prekrstio, podigao oči, mogao je da vidi kako ga onaj uvek isti Zimonjić gleda, malo zbunjeno, malo nasmejano, sa učtivim hladnim ljubopitstvom, kao da prvi put u životu vidi taj znak krsta i čoveka koji se krsti.

Tu se trgnuo i odjednom potpuno izmenio i Omer. Sa Zimonjićem je opet razgovarao carski serasker, ljubazno i narodski, ali hladno i sa visoka.

Omer paša Latas (1806 – 1871) slomio je otpor bosansko-hercegovačkog vaškog begovata. Njegoš je u Italiji, aprila 1851. bio mnogo zabrinut, uviđajući opasnost po Crnu Goru, koja preti od Omer pašine sile.

(Nasleđe)