Салих Селимовић: Циљ раздвојити муслимане од православних!

Историчар Салих Селимовић о Србима три вере и о аустроугарској као њиховом највећем непријатељу

Највећи део муслиманског племства у Босни, Херцеговини, Старој Рашкој, Црној Гори је српског порекла. Они су, као и њихови потомци, без обзира што су променили веру, увек знали за своје порекло. Штитили су и богато даривали српске цркве и манастире – каже Салих Селимовић

Професор Салих Селимовић је истрајан и доследан историчар, чија је специјалност порекло Срба, пре свега, Срба муслиманске вероисповести. Професор Селимовић је написао на десетине научних радова и десетак књига о разлозима несрећног сукоба између православаца и муслимана који су увек узроковале западне силе. Он говори о прошлости Старе Рашке, о савременим лажним теоријама порекла данашњих муслимана, али и о спонама припадника српског националног корпуса, различитих вера.

Проф.Селимовићу, у предговору Ваше књиге „Прилози прошлости Старе Рашке 2“, кажете: „Много шта је прећуткивано, изворна документа скривана или су се публиковали и пропагирали фалсификати који су коришћени и користе се у дневно-политичке сврхе. Штета је тешко поправљива, али не треба одустајати, јер ће доћи покољења која ће нам то тешко опростити“. Прокоментаришите те реченице!

Прећуткивано је све оно, што нас је повезивало: порекло, некадашња иста вера и опште народне традиције. Многи документи о томе су скривани. Публиковане су потпуно измишљене ствари или су се појављивали фалсификати који су најчешће наручивани од оних којима је било веома стало до тога да се све заборави или негира. Све што је ишло на штету јединства српског народа без обзира на веру је подржавано, јер се на тај начин бројчано и кохезионо или хомогено слабио српски национални корпус. Циљ је био онемогућити стварање чврстог народног јединства, а тиме и једне чврсте и друштвено-економски и политички стабилне државе. На томе су многи градили своје политичке и друге каријере. Актуелна збивања на нашим просторима нам говоре да се то и даље спроводи. Када је нешто лоше, или погрешно урађено, увек је теже то поправљати и испраљати, него наново радити. Али, као што сам много пута рекао, никада не треба одустајати, јер у том случају фалсификати и политички памфлети постају тренутне истине и политички веома профитабилне. Ипак се историјске истине појаве, кад тад па ће нам будуће генерације сигурно замерити што се ми, као савременици нисмо борили за истину и у своје време.

Ви пишете: „Крстјани у Босни и Хуму (Херцеговини) нису богумили“. Коме данас одговара да се порекло муслимана доводи у везу са богумилима?

Наравно да крстјани нису били богумили, нити су то могли бити. И то је један од највећих историјски фалсификата. Између крстјана и богумила је огромна разлика у веровањима и схватањима Цркве, погледима на свет, на друштво, на државу и њено устројство. Да би се све то представило било би потребно много више простора. Богумили су у средњовековној Рашкој и Босни само једна мала монашка скупина у низу многих других у источном хришћанству или православљу. То су били монаси испосници, који су са торбама кретали и молили. Можда је од тога што су се много молили богу и настало име богумили. Од наших тадашњих земаља само су били бројни у Самуиловој Македонији где су се називали и бабунима. Имали су и подршку цара Самуила, јер су се као Словени супротстављали византијској власти и грцизацији. Али, постоји тежња великог дела муслиманске политичке и културне елите за стварањем по сваку цену посебности муслимана у циљу промоције бошњачке националности. Да би то имало неко своје историјско утемељење користе се богумилство, стећци и ислам. Ниједна од тих категорија није у овом случају историјски релевантна, иако се и фалсификатима и неком митологијом то покушава доказивати. Стећци нису само богумилски, чак најмање, а ислам су прихватали много више православни, католици и крстјани. Може се политичким одлукама и неким формалним покрићем промовисати свашта, па и нације и језици, али за озбиљну историјску науку то није прихватљиво.

Ко тврди да су богумили – крстјани у Босни и Хуму?

То тврде неки корумпирани аутори међу којима је најмање професионалних историчара, а на захтев једног дела политичара, као и дела културне елите којима је циљ да поистовећивањем богумила са стећцима и крстјанима који су у средњовековној Босни имали аутохтону црквену организацију, докажу неку посебност, индивидуалитет у односу на Србе православне и Хрвате католике. Крстјани у средњовековној Босни и Хуму нису признавали ни папу у Риму, а ни васељенског патријарха у Цариграду. Имали су и своју расколничку Цркву босанску која није признавала ничију јурисдикцију. У богослужењу су се служили старословенским, а писали су ћирилицом. Сва имена њихових црквених великодостојника (дједови) су била словенска, у нашем случају српска. Као што сам већ рекао, богумили нису могли бити крстјани, јер нису признавали крст, свеце и никакву црквену организацију и хијерархију и били су против сваке власти и богатства. Крстјани су то све имали и признавали па према томе никако нису могли бити исто са богумилима који су били монаси-испосници. За озбиљну историјску науку нема више никакве дилеме око богумилског мита и стећака, крстјана и масовне исламизације. Све су то били исфабриковани и за политичке потребе текстови и чисти историјски фалсификати једног времена што је нанело огромну штету српском националном корпусу.

Под општим појмом херетици, јеретици било је много разних учења и монашких редова у хришћанској цркви и на Истоку и на Западу. У њима се прожимала стара веровања са новим хришћанским. Неки монашки редови су настојали да задрже ранохришћанска учења, која су била блиска обичном народу па би се могло рећи да се радило о једној вери обичног пука. Они нису признавали црквену организацију и хијерахију, богатство и повезаност цркве са државом итд. Такав је случај био у Јужној Француској, посебно у грофовији Тулуз, где су били масовни тзв. катари (чисти, очишћени) и који су били један од тих монашких редова. И они су подизали стећке, али нигде у изворима нема података да су их сматрали богумилским. Катари су били Французи и никада им није падало на памет да се прогласе неким другим народом. Јереси и монаси нису, нити могу бити посебни етноси и национи.
У писаним документима из периода средњовековне Босне и Рашке нема нигде помена богумила као јеретика под тим именом. У Македонији и Бугарској су се појавили у 10. веку. Постојале су многе јереси, како у православљу, тако и у католичанству. У ватиканским документима се помињу патарени, албигензи, катари, а у православљу су најчешће појављује имена кудугери, масалијани, манихеји. Ни касније у турским документима се нигде не појављује име богумил, а да су их затекли, или да их је било, сигурно би били регистровани код турске администрације.
Тек у другој половини 19. века, тачније 1870. хрватски историчар језуита Фрањо Рачки је увео то име у литературу тврдећи да су богумили у Босни били католици јер је то било у интересу хрватског романтизма и национализма тежећи да Босну кроатизирају и прогласе хрватском земљом. Од муслиманских интелектуалаца и политичара први је ту реч употребио Мехмед-бег Капетановић 1886. године у свом делу „Шта мисле мухамеданци у Босни“. Рачки је био добро прихваћен од Ватикана и Запада уопште, а Мехмед-бег је био награђен положајем градоначелника Сарајева. То се уклапало у тежњу Аустро-Угарске да босанске муслимане прогласе посебном нацијом која нема никакве везе са Србима.

Зашто су аустроугарске окупационе власти, после 1878. године званично подржавале причу о богумилском пореклу муслимана у Босни?

Када је аустроугарска окупациона власт извршила попис становништва у Босни и Херцеговини 1879. године утврдила је да Срба православних има око 43 одсто, муслимана око 39 одсто и католика 18 одсто. Тада је окупациона власт схватила да ће Срба бити све више, јер се код једног дела муслимана већ осећала тежња враћању коренима, а већ су се били уверили да се муслимани и православни брзо договоре око отпора окупатору, па ће чинити све што је могуће да раздвоји Србе православне и муслимане. Најважније је било измислити и пропагирати да су муслимани нешто друго од православних Срба, па је богумилство добро дошло за остварење тог циља, иако су богумили који су дошли из Рашке у Босну били Срби, као и већина оних који су дошли из Далмације.
У инструкцији Цареве војне канцеларије у Бечу главнокомандујућем генералу Филиповићу у Босни и Херцеговини између осталог пише и ово: …“Затим вам се препоручује да доведете муслимане у ближи контакт са католицима и да, нарочито, спречите приближавање, или савез муслиманског са православним становништвом…“. Мислим да ту више није потребан никакав коментар. Све је овде јасно.

Објасните улогу Бењамина Калаја. Зашто се Аустроугарска толико плашила ширења српске националне идеје код муслимана? Да ли се може рећи да је Калај исполитизовани историчар који је највише зла нанео муслиманском и православном српском народу, и претеча оних који су користили крвави рецепт у разарању српског национа?

Аустроугарски министар финансија и принудни управник окупиране Босне и Херцеговине, Бењамин Калај (1882-1903) је контраверзни историчар. Као аустроугарски конзул у Београду написао је историју Срба у којој изричито тврди да су Босна и Херцеговина српске земље и да у њој живе Срби све три вере. У уџбенику географије из 1886. године, који је био у употреби на целој територији Аустро-Угарске, децидирано јасно је писало да у Босни и Херцеговини живе само Срби са три вере.
После Берлинског конгреса и окупације БиХ 1878. он мења и негира оно што је раније као врстан и објективан историчар написао. Сада је био у улози политичара и протагонисте империјалне политике Аустро-Угарске на Балкану. Да би се ти освајачки циљеви остварили требало је разорити српски национални корпус и спречити уједињење и стварање једне историјски оправдане и етнички јединствене српске државе. Бењамин Калај је заиста нанео велика зла и муслиманима и православним Србима и веома допринео отуђењу и муслимана и католика који су били део српског народа. И касније се користио исти или сличан рецепт, па још увек и данас, нажалост.

Пишете да о исламизацији и нашим муслиманима, у периоду турске владавине, постоји обимна научна литература, али да има злоупотреба!?

Постоји бројна литература о том феномену, мада недостаје неких детаља око самог индивидуалног, или групног чина прихватања ислама. Што би једноставно рекли неке процедуре. Исламизацијом нашег народа бавио се велики број научника, пре свега историчари, етнолози, антрополози, социолози. Поменуо бих Вука Караџића, Адема Ханџића, Хазима Шабановића, Недима Филиповића, Васу Ћубриловића, Васу Пелагића, Мухамеда Хаџијахића, Милорада Екмечића, Хамдију Крешевљаковића, Јована Цвијића, Симу Ћирковића, Владимира Ћоровића, Ејупа Мушовића, Олгу Зиројевић и низ других научника. Ниједан од њих није никада тврдио да већина наших муслимана нису словенског и српског порекла.
Али, фалсификатима се данас настоји доказивати супротно. Један бошњачки историчар је на међународном научном скупу у Пријепољу 2010. упорно тврдио да су босански и рашки муслимани у већини готског порекла. Готи су кроз ове наше крајеве просто прохујали, али том исполитизованом историчару то није било важно. У последње време у Старој Рашкој се наилази на тврдње неких историчара и етнолога о илирском пореклу наших муслимана. Није спорно да су Илири били староседеоци, мада су и они дошли негде у 12. веку пре нове ере. Али, како су могли муслимани бити њихови потомци када су словенска племена, као и Срби, били огромна већина. Ваљда се много више носе гени већине и већина асимилира мањину, а не обрнуто. Разуме се, све је то у функцији разарања српског национа.

Колико је битно да Срби и муслимани схвате да су припадници истог националног корпуса. Колико би таква свест помогла у формирању високе свести о националном јединству Срба муслимана и Срба православаца?

Нема двојбе да би то било изузетно важно за јединство српског народа и његов опстанак и извеснију будућност. Међутим, има доста противника таквом јединству и на једној и на другој страни. Још увек се идентификују вере и нације код већине нашег народа. Негде сам давно прочитао, парафразирам, да муслимани не могу да се врати српству из моралних разлога, али не могу да буду ни толико покварени, па да постану Хрвати. На другој страни, муслимани се сматрају отпадницима, потурицама и не могу више да буду Срби, јер нису више православци. Додуше, Ватикан је давно инсистирао на томе да Хрвати могу бити само католици и да католици морају бити Хрвати, чиме је велики број Срба католика био изгубљен. Ја често истичем за пример Албанце, да не идем даље. Сви су они Албанци без обзира што је 70 одсто муслимана, 20 одсто православаца и 10 одсто католика. И када буде неспоразума због неких верских питања, ништа тешко и опасно се неће догодити по национално јединство. У томе су паметнији од нас.

У прошлости има примера, када су познате муслиманске породице неговале поштовање према предачком српском пореклу. Наведите неке. Можда би било добро да, у том смислу, поменемо породицу Ченгић из Сарајева која је Пивски православни манастир сматрала својом задужбином!

Има безброј таквих примера. Највећи део муслиманског племства у Босни, Херцеговини, Старој Рашкој, Црној Гори је српског порекла. Опет, гро њих је и пре исламизације припадао српском феудалном слоју. Они су, као и њихови потомци, без обзира што су променили веру и што су предано служили освајачу, увек знали за своје поркло и ко су били. Штитили су и богато даривали цркве и манастире, посебно у свом некадашњем завичају и у приликама када су то могли да чине. Довољно је поменути славног Мехмед-пашу Соколовића који обнавља Пећку патријаршију, својој мајци подиже цркву, гради чувену на Дрини ћуприју… Ахмет-паша Херциговић својој супрузи, лепој Пави, подиже цркву и дозвољава да носи крст. Синан-паша Сијерчић из чувене беговске куће Сијерчићића дограђује херцегову цркву у Горажду, а његови потомци је одржавају, јер се у њој налазио гроб њиховог претка Радована, Али-ага Дадић на православне празнике дарује цркве у свом крају и чува своју хришћанску рају од других зулумћара, Сулејманпашићи-Деспотовићи из босанског Скопља се поносе својим српским пореклом и штите своју хришћанску рају, паше Селмановићи и други пљеваљски бегови, такође, имају сличан однос поштовања према манастиру Св. Тројце у Пљевљима којег чувају и даривају.
Пошто сте поменули бегове и паше Ченгиће, морам рећи да не верујем да су чувени Ченгићи турског порекла. Можда је неки њихов предак служио у анадолској Ченги као представник турске власти, или као способан војни командант, па да су по томе добили презиме. Колико је мени познато Ченгићи су се изјашњавали као Срби. Ченгића има, осим, у Сарајеву и у Гацком, Пљевљима, Мостару. За оне Ченгиће у Пљевљима зна се да су чували руку св. Саве, све до 1912. године. О томе је писала и историчар Олга Зиројевић. Има веома основаних тврдњи да су они потомци Павла Орловића. Њихових рођака Османгића има и у Подгорици. У прилог овоме је и чињеница да су они веома предано и уредно одржавали Пивски манастир и сматрали га својом задужбином. У народу тог краја и данас живи предање да су Смаил-ага Ченгић и његов син Дедага, били чести гости Пивског манастира и да су се клањали пред фреском Мехмед-паше Соколовића.
Да су они били етнички Турци, не би имали такав однос према једном српском православном манастиру? Логично је да се питамо зашто се такви позитивни примери, примери који нас повезују, чувају свест о припадности једном истом народу, о тежњи за једним нормалним заједничким животом много више не истичу и не уважавају. Не могу, а да не кажем да су ти и многи други слични и који нису припадали феудалном слоју, били много поштенији и добронамернији од нас данас иако су живели у освојеној земљи и вероватно многи можда и морали, али и часно, да служе освајачу љубоморно и упорно чувајући језик и своје народне традиције.

Култ Светог Саве су муслимани вековима достојанствено обележавали све до половине 20. века. Ко је утицао да се тај обичај нераскидиве повезаности исламизованих Срба и православаца, заборави?

Тачно је да су муслимани у Полимљу, Бихору и на Сјеничко-пештерској висоравни, поготово у Пријепољу и његовој околини, заиста редовно, упорно и носталгично обележавали Савиндан. На тај начин су чували и поштовали култ Светог Саве. На Савиндан су долазили у манастир Милешеву, где су се клањали гробу Светог Саве и прилагали дарове. У муслиманским кућама се за тај дан спремало посебно јело које се звало „масеница“. Говорило се да „за Савицу треба јести масеницу“. За време мојих теренских истраживања у Бихору и на Сјеничко-пештерској висоравни, осамдесетих година прошлог века, старије жене су ми причале да се то одувек тако радило у њиховим кућама и да се због празновања Светог Саве нико није бунио, ни љутио, нити тражио да се тај део народне традиције и везе са својом ранијом вером, прекине. То је било уобичајено.
За време мојих теренских истраживања један стари човек, који је тада имао 94 године, ми је рекао: „Синко, ово је заветна земља“. Био сам изненађен и рекао сам да ме чуди да он то каже као муслиман, а он је само додао да је то тако и никако другачије. Раније то није никоме сметало. То се сматрало нормалним. Међутим, у деведесетим годинама прошлог века, разбуктавањем верске и националне нетрпељивости и појаве исламског екстремизма, постепено је неговање те народне традиције нестајало. Муслимански екстремисти су ту традицију проглашавали недозвољеном муслиманима. То се десило и са саборовањима муслимана на Петровдан. Циљ фанатика, јесте да се заувек раздвоје муслимани од православних.

Шта је суштина текста „Клименте и Кучи на Сјеничко-пештерској висоравни”?

У току Бечког, или Морејског рата 1683-1699, простор Сјеничко-пештерске висоравни је био скоро потпуно опустошен и напуштен. Српско православно становништво је масовно учествовало у устанку против турске власти, а велики број се као добровољци прикључио аустријској војсци. Муслиманско становништво се определио на страну Турака Османлија. У првим годинама устанка 1688. и 1689. године, устаничке снаге и аустријска војска су имали успеха па је највећи део преживелог исламизираног становништва отишао на исток Балкана. И данас у Бугарској постоје насеља Нови Пазар, Дуга Пољана и Кладница. После повлачења аустријске војске страдало је српско православно становништво. У свему томе је натеже што су убијали и рушили градове, села и богомоље најчешће за туђе интересе једни другима људи исте крви и језика, а раздвојени верама. У тако опустелу Сјеничко-пештерску висораван скадарски везир Махмутбеговић, пореклом Црнојевић, под војном пратњом је спровео непокорне и пљачкама склоне католичке Клименте на празну Пештер 1700. године. Тада и нешто касније, населиће се и Кучи којих је било и православних и католика. По доласку на Пештер одмах је почела исламизација, јер су турске власти настојале да исламизацијом примире бунтовне Клименте и Куче, као и нека друга малисорска племена. Тај процес је трајао скоро до половине 19. века. Клименте су већим делом исламизирани, а мањи део је прихватио православље, уствари се вратио својој старој вери, свом правом етносу. Кучи су се, такође, делом исламизирали, а делом остали у православљу. Суштина приче је у томе што су се на Сјеничко-пештерској висоравни Клименте и Кучи, без обзира на исалмизацију, вратили свом етносу и некадашњем матерњем језику. Сви они говоре српским језиком и даље саборују на некадашње хришћанске и општенародне празнике (Омаха, Ђурђевдан, Алиђун-Илиндан) без обзира што се они сада у националном смислу изјашњавају као Бошњаци.

Зашто је Аустроугарска била опрезна у односу према Рашкој области, поготово после Берлинског конгреса?

Аустрија, од 1867. године Аустро-Угарска, заиста је имала дозу опрезности, поготово, како сте рекли, после Берлинског конгреса, окупације БиХ, 1878. и војног запоседања западног дела тадашњег Новопазарског санџака 1879. Новопазарски санџак, или Рашка област је остављен као клин који ће раздвајати Србију и Црну Гору, а истовремено бити коридор за даље продирање Аустро-Угарске на Балкан и све до Солуна и Егејског мора. То су биле отворене империјалне амбиције Аутроугарске.
Међутим, на том простору све до Берлинског конгреса већина становништва су били Срби православци. Интереси Србије и Црне Горе били су да се тај део ослободи, како би ове наше две државе добиле заједничку границу и у перспективи се ујединиле. За даљу судбину овог коридора су биле заинтересоване Турска, Италија и Русија. Све је то утицало да Аустро-Угарска мора да води суздржанију и опрезнију политику, водећи рачуна о заинтересованости и других сила и расположењу домаћег становништва. Ту двојну монархију забрињавала је чињеница да су и муслимамни и православни са овог простора пружали заједнички отпор њеној окупацији Босне и Херцеговине, као и њеном даљем продору у Новопазарски санџак. Зато ће Аустроугарска опрезно прибећи бескрупулозној и упорној пропаганди с циљем раздвајања муслимана од правосалвних. Посебну пању је посветила придобијању и везивању муслимана за своје интересе, који су били потпуно супротни интересима српског народа. Своје присталице је нашла код једног дела бегова, трговаца и улеме које је, наравно, Аустроугарска добро плаћала.

Прокоментаришите однос муслиманског живља у Рашкој у току Првог светског рата и њихову политичку и војну опредељеност?

После балканских ратова 1912-1913. године, аустроугарска штампа и публицистика су ослобођење последњих делова наших земаља од турске власти оквалификовале као окупацију. Тако су се удварали развлашћеном и осиромашеном, али и анахроном феудалном слоју агама и беговима, као и богатим трговцима који су за време турске владавине имали уносне положаје, читлуке и уживали велике привилегије. Када је дошло до Првог светског рата знатан број муслимана из Рашке области се борио у српској војсци против аустроугарске и немачке војске 1914. и 1915. Чак су у одбрани Београда показали велику храброст и пожртвовање. Регент Александар у својству врховног команданта их је јавно похвалио, а генерал Живковић, командант одбране Београда, издао је писмену наредбу која се читала у свим општинама о храбрости војника муслимана У пуку пуковника Аписа скоро цео батаљон је био састављен од муслимана из Рашке области. Међутим, аустроугарску окупацију Старе Рашке већина муслимана је дочекала са овацијама и као ослобођењем од Србије и Црне Горе. Чак су муслиманске комите пружали логистику аустријским војницима, а у деловима Полимља и оружано нападали српску војску. Дакле, аустроугарска пропаганда и политика су, нажалост, имале успеха. Објективности ради треба рећи да су томе допринели и поједини неодговорни локални чиновници из српске државне администрације 1912. године, после ослобођења Међу њима је било нестручних, полуписмених и склоних миту и корупцији што је непријатељима Срба и Србије давало оружије у руке и пружало неко оправдање за супротстављање и сукобе, па чак и злочине. Разговарала Биљана Живковић