РАДОМИР СМИЉАНИЋ: Срби су у свом најосновном менталном склопу родољуби

„Читајући узбудљиве и дубоко мисаоне странице овог ангажованог, смелог и необичног литерарног пројекта, читалац се придружује разматрањима о краху епохе, али и неугаслој нади и вери у једно боље сутра које се пробија кроз кошмар природног нереда…“; „Бриљантан стилист, Смиљанић нас својим делом кроз вратоломије и сензације језика, говора мишљења и чудесних ситуација и слика, кроз необичну атмосферу, води у свет који тек што нисмо заборавили”.. – записано је о његовима романима… Књижевник Радомир Смиљанић, (сајт) одговорио је на неколико питања за СРБски ФБРепортер, и тако се родио овај „рођендански“ разговор, јер је управо на Васкрс уважени књижевник напунио 80 година…

Радомир Смиљанић, књижевник

* Христос Васкрсе и срећан Вам рођендан, свако добро од Господа, нека Вас послужи здравље и чиста мисао, као и до сада, још имате доста да оставите србству…   

Захвалан сам на Вашим питањима која су горка и у служби истине. Управо завршавам, на ту тему Ваших питања, документарни роман са карактеристичним насловом УБИЈАЊЕ СРБИЈЕ. Догод има нас Срба, радиће се пуном снагом и чиста срца и душе да достигнемо крај том страдању. Знате, сестро Диковић, Срби су у свом најосновном менталном склопу родољуби (националисти, патриоти су стране речи и то више звучи као идеологија). Наше српско родољубље је у ствари правдољубље. Ми Срби сметамо нашим непријатељима због тога што само тражимо правду, то значи оно што нам припада. А, наше непријатеље узнемирава што ми хоћемо правду па су се острвили на нас желећи да преокрену да је правда агресија. Поред тога што смо ми Срби правдољубиви ми смо у принципу и човекољубиви (тако је велики наш пријатељ академик Јеврејин Енрико Јосиф рекао „Срби су загрљајан народ“), а наше српско родољубље и човекољубље за вернике је и богољубље. Тај осећај за правду неретко нас је водио на странпутицу па смо се и за друге борили а себе притом заборављали. Неки нам и то замерају нарочито наши српски србомрсци добро плаћени и стимулисани од странаца.

 * 22 године од разбијања СФРЈ, убистава и протеривања Срба из Словеније, Хрватске, Босне и Херцеговине, Косова и Метохије… Затрли су трагове србства, чак су и гробља преорали… 15 година је од НАТО агресије на Србију… Има ли краја србском страдању?

Крај страдања Срба, на које се односи Ваше питање, показао се у нашој трагичној историји више пут као изгледан. На немачкој телевизији гостујући чак у њиховом дневнику (26 милиона гледаност) скренуо сам пажњу оним Немцима који су потомци поред осталих Шопенхауера, Хегела (уосталом Немци моје романе о Хегелу Милирадовићу називају хегелијанским романима), да је крај том нашем страдању када Немци схвате да нису, како себе неки из њихове елите називају, HERRENVOLK у преводу – народ господар, већ као стратешки у средишту Европе и по много чему јаки, одустану од насилничких и освајачких амбиција које су нарочито усмерене на овај наш простор на Балкану. Дарданелски коридор који Срби, како је и њихов велики политичар и оснивач немачке јединствене државе Бизмарк назвао, народ који се никад не предаје. Када једном Немци схвате да су Срби народ партнер а не народ вазал, и усвоје тезу Арнолда Дојнбиа да припадамо словенству које је као једина раса чак и своје победнике асимиловала. А, Срби, који толико воле мир иако супротно о њима пропагандисти гебелсовски тврде свом породу, својој деци, оном најмилијем што имају, дају најчешће од свих народа имена на мир, па тако имамо Бранимир (брани мир), Љубомир (љуби мир), Трпимир (трпи за мир), Властимир (мир је власт), Драгомир (драго му је што је мир), затим Слободан, Слободанка (о слободи), затим имамо Родољупка, Србијанка и кад бих размишљао могао бих читав квиз са десетинама таквих примера да организујем. Пре почетка Првог светског рата широм германског простора у Европи певана су три главна борбена марша ‘Нох ајн шус унд век мит Француз’ (Још један пуцањ и готов је Француз), а чак два борбена марша ‘Србија мора да умре’ и други марш ‘Сви Срби клети морају умрети’. Надам се, и скоро сам сигуран да је катастрофа у Првом и Другом светском рату Немце научила памети, а ту је и Русија, моћна огромна земља, наш стални адут у борби за мир и напредак.

*Годину дана је од бриселског споразума, бомбардоваше Србију да би шиптарима поклонили Косово и Метохију, оружјем и уранијумским бомбама засејаше болест широм Србије… Они који су прекршили Устав РС нису ни позвани да за то одговарају, напротив, они и даље примењују све из тог споразума на штету најпре Срба са КиМ, а онда и целокупног србства, јер је то наша колевка…

Са овим Вашим коментаром се ја као српски правдољубац потпуно слажем.

* Којем Вашем делу можемо ускоро да се радујемо, знамо да сте неуморни, учествујете на трибинама, говорите, пишете?

Поменуо сам УБИЈАЊЕ СРБИЈЕ то је један природно разуђенији докумнтарни роман. Он је завршен и пошто је материја и обимна и строга, позвао сам у помоћ нашег можда најснажнијег писца на тему српског пострадања романсијера Момира Крсмановића у заједничку списатељску акцију. Друго на чему сада радим је нова верзија романа КАКО УНИШТИТИ БЕОГРАД. Имам опет један роман са коаутором завршен, тражимо издавача. Коаутор је Проф. др сци. Стеван Вања Петровић познати психијатар, а наслов романа ће Вам рећи о чему се ради, он је ЈУБИЛЕЈ У ДИМУ МАРИХУАНЕ, а поднаслов ОДБРАНА ПОРОДИЦЕ И ПОЈЕДИНАЦА. Имам још један роман који нема издавача, а неко га штампа и кружи Београдом, наслов је ПАД ТИТОВОГ КОМУНИЗМА И ЛАЖНИ ТРИЈУМФ ДОСИЗМА, а наднаслов је ОБМАНЕ. Чујем да се појављује на овим сајмовима и продаје, а ја као аутор немам чак ни уговор, нити је моје име уписано у каталогизацији.

Да не заборавим, уз роман УБИЈАЊЕ СРБИЈЕ узео сам речи великог енглеског публицисте, и својевремено саветника Маргарет Тачер, лорда Алфреда Шермана који је у НИН-у, у броју објављеном 1994. године, у интервјуу изјавио: „Уништавање Србије које спроводе Немачка и САД је највећи злочин у историји човечанства, може се упоредити са Четвртим крсташким ратом, са Холокаустом, са Минхенским диктатом и Стаљиновом репресијом“.

А да не пропустим нешто важно додао бих и ово што је садржано у роману: „Свет зна за уходане научне термине исламизација, германизација, мађаронизација, унијаћење тј. покатоличење али терним православизација или србизација не постоји, то никада није чињено. Овоме треба додати јавно признање Стипе Месића у главном дневнику ХРТ: `Особно сам присуствовао када је тијеком ОЛУЈЕ Туђману реферирано ‘Српска села палимо у три смјене’. Ето вам доказа за геноцид али он није поднет у Хагу. Зашто? А Бисерко би морала знати да је Туђман пред стотину хиљада Хрвата узвикнуо (снимљено у слици и речи на телевизији): `Ми Хрвати смо морали започет овај рат, да га нисмо почели и водили никада не би имали нашу државу Хрватску признату у свијету`. Ово је доказ у слици и речи да агресивна сецесија Хрвата започела рат, а да су се Срби морали бранити“.

21.04.2014. Разговарала: Биљана Диковић