Ђинђић београдски квислинг-Гардијан, 14.март 2003

Почасти Зорану Ђинђићу, убијеном српском премијеру, пљуште као киша. Први је почео председник Буш, хвалећи његово „снажно вођство”, док је портпарол канадске владе величао „весника демократије”, а Тони Блер говорио о енергији коју је Ђинђић посветио „реформисању Србије”.

У читуљама западних листова Ђинђић је скоро увек слављен као бивши студент-агитатор, који је храбро повео народни устанак против окрутног диктатора и покушао да уведе своју земљу у нову демократску еру.

Али изван CNN-ове верзије светске историје, каријера Зорана Ђинђића изгледа прилично другачије. Они који се ограђују од доктрине промене режима требало би да се сете да Ирак није прва земља у којој су америчка и друге западне владе покушале организовати уклањање владе која није одговарала њиховим стратешким интересима. Пре три године, на реду је била Милошевићева Југославија.

У својој недавној биографији Милошевића, Адам ЛеБор открива како су Сједињене Државе натрпале 70 милиона долара у кофере српске опозиције у њеном напору да збаци југословенског лидера 2000. године. По наређењу државног секретара Мадлен Олбрајт, тајна америчка канцеларија за југословенске послове била је припремљена да потпомогне организовање устанка који би збрисао аутократског Милошевића са власти.

Истовремено, постоје докази да су подземне криминалне групе, контролисане од стране Зорана Ђинђића и повезане са америчком обавештајном службом, извеле серије успелих атентата кључних људи који су подржавали Милошевићев режим, укључујући министра одбране Павла Булатовића и Жику Петровића, шефа југословенског авиопревоза.

Када су С. Милошевић и његова Социјалистичка партија коначно пали, Сједињене Државе су добиле „реформистичку” владу у Београду какву су желеле. Нови председник Војислав Коштуница је примио букете, али полуге моћи је држао човек Стејт Дипартмента Зоран Ђинђић - и он сигурно своје вашингтонске спонзоре није изневерио!

Први приоритет је био увођење програма „економских реформи” - што је израз новог светског поретка за распродају државне имовине у бесцење мултинационалним компанијама. Преко 700 000 југословенских предузећа остало је у друштвеном власништву и углавном је било контролисано од стране радничких одбора, са свега 5% капитала у приватном власништву.

Компаније су могле бити продате ако је мање од 60% капитала припадало радницима. Ђинђић је брзо променио законе и распродаја је могла да почне. После две године у којима је хиљаде друштвених предузећа било продато, (многа компанијама које су учествовале у бомбардовању Југославије 1999.), прошломесечни извештај Светске банке је обиловао похвалама Ђинђићевој влади и њеном „ангажовању интернационалних банака у процесу приватизације”.

Али Ђинђићу није било наређено да прода само државну имовину. Милошевић је такође морао да оде, за обећану награду од сто милиона долара, чак ако је то значило и његово киднаповање у супротности са југословенским законима и слање авионом РАФ-а на амерички финансирано изрежирано суђење у Хаг. Кад је продао имовину своје земље, њеног бившег председника и своје политичке ривале, шта је јеш остало да се прода ? Једино још сама држава. И јануара ове године Ђинђић је управо то и урадио. Упркос супростављању већине њених грађана, „весник демократије” следио је захтеве „међународне заједнице” и после 74 године име Југославије нестало је са политичке мапе. Стратешки циљ њене замене серијом слабих, подељених протектората коначно је био постигнут.

Понекад, ипак, и најбоље изведени планови крену наопако. Упркос западним хвалоспевима, мало ће Срба оплакивати Ђинђића. За велику већину Срба, Ђинђић ће остати запамћен као квислинг који се обогатио продајући своју земљу онима који су тако немилосрдно водили рат против ње,свега неколико година раније. Ђинђићеве толико хваљене реформе подигле су цене комуналних услуга небу под облаке, незапосленост је оштро скочила на 30%, и скоро две трећине Срба сада живи испод линије сиромаштва.

Још није јасно ко је испалио хице који су убили Зорана Ђинђића. Вероватноћа је да је то била операција подземља, његове везе са организованим криминалом коначно су га сустигле. Али, ма како то сурово звучало, има много људи у Србији који би радо повукли обарач. У својој недавној посети Београду, био сам погођен не само степеном економске неправде, него и мржњом скоро свакога кога сам срео према премијеру, чија је популарност у народу пала испод 10% Лекција из Србије за данашње серијске мењаче режима је једноставна. Можете покушати да подјармите људе санкцијама, разарањем и бомбама. Можете, ако желите, да збаците владе које вам се не допадају, можете окушавати да наметнете своју вољу постављањем Хамида Карзаија, генерала Томија Френкса или Зорана Ђинђића да глуме империјалне конзуле. Али не замишљајте да можете натерати понижени народ да их поштуjе.

10 ГОДИНА ЂИНЂИЋЕВЕ СМРТИ, ИЗДАЈЕ НЕЗАБОРАВЉАМО!

-----------------------------------------------------------------------------------------------------------


The quisling of Belgrade

The murdered Serbian prime minister was a reviled western stooge whose economic reforms brought misery


Neil Clark

The Guardian, Friday 14 March 2003 02.45 GMT



Tributes to Zoran Djindjic, the assassinated prime minister of Serbia, have been pouring in. President Bush led the way, praising his „strong leadership”, while the Canadian government's spokesman extolled a „heralder of democracy” and Tony Blair spoke of the energy Djindjic had devoted to „reforming Serbia”.

In western newspaper obituaries Djindjic has been almost universally acclaimed as an ex-student agititator who bravely led a popular uprising against a tyrannical dictator and endeavoured to steer his country into a new democratic era.

But beyond the CNN version of world history, the career of Zoran Djindjic looks rather different. Those who rail against the doctrine of regime change should remember that Iraq is far from being the first country where the US and other western governments have tried to engineer the removal of a government that did not suit their strategic interests. Three years ago it was the turn of Slobodan Milosevic's Yugoslavia.

In his recent biography of Milosevic, Adam LeBor reveals how the US poured $70m into the coffers of the Serb opposition in its efforts to oust the Yugoslav leader in 2000. On the orders of Secretary of State Madeleine Albright, a covert US Office of Yugoslav Affairs was set up to help organise the uprising that would sweep the autocratic Milosevic from power.

At the same time, there is evidence that underworld groups, controlled by Zoran Djindjic and linked to US intelligence, carried out a series of assassinations of key supporters of the Milosevic regime, including Defence Minister Pavle Bulatovic and Zika Petrovic, head of Yugoslav Airlines.

With Slobo and his socialist party finally toppled, the US got the „reforming” government in Belgrade it desired. The new President Vojislav Koštunica received the bouquets, but it was the State Department's man, Zoran Djindjic, who held the levers of power - and he certainly did not let his Washington sponsors down.

first priority was to embark on a programme of „economic reform” - new-world-order-speak for the selling of state assets at knockdown prices to western multinationals. Over 700,000 Yugoslav enterprises remained in social ownership and most were still controlled by employee-management committees, with only 5% of capital privately owned. Companies could only be sold if 60% of the shares were allocated to workers.

Djindjic moved swiftly to change the law and the great sell-off could now begin. After two years in which thousands of socially owned enterprises have been sold (many to companies from countries which took part in the 1999 bombing of Yugoslavia), last month's World Bank report was lavish in its praise of the Djindjic government and its „engagement of international banks in the privatisation process”.

But it wasn't just state assets that Djindjic was under orders to sell. Milosevic had to go too, for a promised $100m, even if it effectively meant kidnapping him in contravention of Yugoslav law, and sending him by RAF jet to a US-financed show trial at the Hague. When a man has sold his country's assets, its ex-president and his main political rivals, what else is there to sell? Only the country itself. And in January this year Djindjic did just that. Despite the opposition of most of its citizens, the „heralder of democracy” followed the requirements of the „international community” and after 74 years the name of Yugoslavia disappeared off the political map. The strategic goal of its replacement with a series of weak and divided protectorates had finally been achieved.

Sometimes, though, even the best executed plans go awry. Despite the western eulogies, Djindjic will be mourned by few in Serbia. For the great majority of Serbs, he will be remembered as a quisling who enriched himself by selling his country to those who had waged war against it so mercilessly only a few years earlier. Djindjic's much lauded reforms have led to soaring utility prices, unemployment has risen sharply to over 30%, real wages have fallen by up to 20% and over two-thirds of Serbs now live below the poverty line.

It is still unclear who fired the shots that killed Zoran Djindjic. The likelihood is that it was an underworld operation, his links to organised crime finally catching up with him. But, harsh though it sounds, there are many in Serbia who would willingly have pulled the trigger. On a recent visit to Belgrade, I was struck not only by the level of economic hardship, but by the hatred almost everyone I met felt towards their prime minister, whose poll ratings had fallen below 10%.

The lesson from Serbia for today's serial regime changers is a simple one. You can try to subjugate a people by sanctions, subversion and bombs. You can, if you wish, overthrow governments you dislike and seek to impose your will by installing a Hamid Karzai, General Tommy Franks or a Zoran Djindjic to act as imperial consul. But do not imagine that you can then force a humiliated people to pay homage to them.

ENEMIES AGREE ON ONE THING, TRAITORS ARE NEVER FORGIVEN!

Бајчетина продакшн

Зоран Красић (СРС) - тужба против криминалних радњи Николића (СНС)

Пошто је овај ђилкош из Бајчетине део пројекта растурања Србије, исто као и његови претходници, почев од Коштунице, Ђинђића и да не ређам даље, познати као проевропске странке у Србији, у наставку дајем текст предлога за понављање поступка, а односи се на неосновано задуживање Српске радикалне странке код Банке Интеза (читај Мишковић). Сви непријатељи су морали тог ђилкоша да штите. Посебна инстанца је суд. Текст је мало дужи, али и до детаља објашњава чиме се служе они који растурају Србију.

СРПСКА РАДИКАЛНА СТРАНКА XXVI-П-7522/08

Број

21. март 2011. године

Земун Трг Победе бр. 3.

Београд,



ПРИВРЕДНОМ СУДУ У БЕОГРАДУ

Б Е О Г Р А Д

Масарикова бр. 2.



ТУЖИЛАЦ: Српска радикална странка, Београд - Земун, Трг Победе бр. 3. коју заступају Драган Тодоровић потпредседник Српске радикалне странке и ________,

ТУЖЕНИ ПРВОГ РЕДА: Томислав Николић из Новог Београда, Булевар Зорана Ђинђића бр. 45и, кога заступа Александра Ковачевић адвокат из Београда,

ТУЖЕНИ ДРУГОГ РЕДА: Банка Интеса а.д. из Новог Београда, ул. Милентија Поповића бр. 7б, коју заступа Горан Драганић адвокат из Београда.



ПРЕДЛОГ ЗА ПОНАВЉАЊЕ ПОСТУПКА



XXVI-П-7522/08

у 4 примерка са 1 прилогом



I. Увод

Пред Трговинским судом у Београду водила се парница између тужиоца и тужених у предмету XXVI-П-7522/08. Парница је окончана првостепеном пресудом тог суда од 21. маја 2009. године којом су:

- у првом делу (ставови 1 и 2) одбијени тужбени захтеви,

- у другом делу (став 3) одбачена тужба, и

- у трећем делу (став 5) обавезан тужени да накнади трошкове спора туженим.

Да не буде забуне у првостепеној пресуди не постоји став 4.

Против наведене пресуде тужилац је благовремено изјавио жалбу, односно доставио жалбу и допуну жалбе.

Привредни апелациони суд у Београду донео је пресуду под 5 Пж 4127/10(2009) од 27. јануара 2011. године којом је одбио жалбу тужиоца и потврдио пресуду Трговинског суда у Београду XXVI-П-7522/08 од 21. маја 2009. године. Дакле, поступак XXVI-П-7522/08 је одлуком другостепеног суда правноснажно завршен.

Одредбама чланова од 422 до 429. Закона о парничном поступку уређено је право странке у поступку да под условима прописаним законом може тражити понављање поступка, што тужилац и чини овом поднеском.



II. Услови за понављање поступка

Услови за подношење предлога за понављање поступка (у даљем тексту: Предлог) прописани су чланом 425. Закона о парничном поступку.

Предлог се подноси увек суду који је донео одлуку у првом степену. Како је умеђувремену дошло до промене прописа о организацији судова и промењени су називи судова, овај Предлог се доставља Привредном суду у Београду као стварно и месно надлежном суду који је донео одлуку у првом степену.

Следећи законску обавезу у Предлогу се нарочито мора навести:

- законски основ по коме се тражи понављање,

- околности из којих произлази да је предлог поднесен у законском року, и

- докази којима се поткрепљују наводи предлагача.



1. Законски основ по коме се тражи понављање

Чланом 422. тачка 9. Закона о парничном поступку прописано је да поступак који је одлуком суда правноснажно завршен може се по предлогу странке поновити, ако странка сазна за нове чињенице или нађе или стекне могућност да употреби нове доказе на основу којих је за странку могла бити донета повољнија одлука да су те чињенице или докази били употребљени у ранијем поступку.

Овим Предлогом тужилац тражи понављање поступка зато што је пронашао и стекао могућност да употреби нове доказе, а истовремено је сигуран да је за тужиоца могла да се донесе повољнија судска одлука да је био у могућности да те доказе употреби у поступку пре правноснажности одлуке. Тај нови доказ је транскрипт седнице Председничког колегијума тужиоца од 12. марта 2008. године када је одлучено да се тужилац кредитно не задужује за изборну кампању за парламентарне изборе 2008. године.

Доказ 1: Транскрипт седнице Председничког колегијума тужиоца од 12. марта 2008. године,

Важно је имати у виду да тужилац наведени доказ није могао да употреби током првостепеног поступка, односно од подношења тужбе до 21. маја 2009. године, када је донета првостепена пресуда, нити током рока за изјављивање жалбе против првостепене пресуде. Да је могао да обезбеди транскрипт са седнице Председничког колегијума тужиоца од 12. марта 2008. године тужилац би тај транскрипт, као доказ, доставио првостепеном суду. Међутим, како није био у могућности да обезбеди тај транскрипт, тужилац је доставио судски оверене изјаве пет лица, очевице и предложио првостепеном суду да се они саслушају као сведоци.

Тужилац подсећа на неке општепознате чињенице, а ради утврђивања да није постојала кривица на страни тужиоца зато што није могао тај транскрипт да изнесе пре него што је ранији поступак завршен правноснажном судском одлуком.

Тужилац је за постојање уговора и анекса који су закључени и потписани између туженог првог реда и туженог другог реда сазнао тек након што је тужени првог реда напустио страначке функције које је имао код тужиоца. До краја 2008. године, односно од средине септембра до 31. децембра 2008. године, сви који су код тужиоца радили на пословима књиговодства, рачуноводства и уопште пословима са финансијским средствима тужиоца сукцесивно, један по један, напустили су тужиоца и прешли код туженог првог реда који је у то време правио своју политичку странку. Тужени првог реда и његови сарадници који су напустили тужиоца однели су документацију како би сакрили доказе криминалног чина, па чак и шифре за отварање компјутера преко кога се водило књиговодство тужиоца. Извршити увид и пронаћи документацију у тим околностима био је врло тежак и компликован посао. Довољно је подсетити да су се уговор и анекс са пратећом документацијом налазили код туженог другог реда, а не код тужиоца. Уосталом, тужилац је за кредитно задужење и сазнао тек када је тужени другог реда позвао телефоном тужиоца да пошаље неког ко би преузео документацију.

Пошто није могла да се обезбеди документација, а тужени првог реда са помагачима у криминалним радњама је однео чак и видео касете и аудио снимке, тужилац и није имао других могућности него да се позове на сведоке очевице. Нажалост првостепени суд није прихватио извођење доказа саслушање сведока, те је био ускраћен за сазнање и утврђивање чињенице да, не само да није донета одлука о кредитном задуживању, већ да је донета одлука да се забрањује кредитно задуживање и да је тужени првог реда био добро упознат са том одлуком за коју је гласао и коју је прихватио.

Због околности наведених у члану 422. тачка 9. Закона о парничном поступку, понављање поступка може се дозволити само ако странка без своје кривице није могла те околности да изнесе пре него што је ранији поступак завршен правноснажном судском одлуком.

Подсећамо да је тужилац поднео и захтев за спровођење истраге против туженог првог реда због сумње да је извршио кривично дело злоупотреба службеног положаја у вези неоснованог кредитног задуживања тужиоца и крађе бланко оставки народних посланика тужиоца.

На основу интервјуа туженог првог реда тужилац и јавност имали су прилику да сазнају колико је била велика завереничка група туженог првог реда и колико је била обимна логистичка организација за уништење тужиоца, као помоћ за спровођење убиства председника тужиоца, проф. др Војислава Шешеља у Хагу. Тужилац на сваком кораку показује опредељеност, упорност и истрајност да се сва питања одговорности туженог првог реда брзо и комлетно доведу до краја и готово да је немогућа ситуација да је тужилац имао у поседу неки доказ и да истовремено није желео да га употреби. Зато је немогуће замислити да на страни тужиоца може да постоји нешто што би и личило на кривицу услед чега није употребљен неки доказ. Дакле, то што тужилац није могао током првостепеног поступка и у року за изјављивање жалбе да пронађе транскрипт седнице Председничког колегијума тужиоца од 12. марта 2008. године никако не може да се припише некој кривици тужиоца.



2. Околности из којих произлази да је Предлог поднесен у законском року

У складу са чланом 424. став 1. тачка 6. Закона о парничном поступку предлог за понављање поступка подноси се у року од тридесет дана, и то, у случају из члана 422. тачка 9. Закона о парничном поступку, од дана кад је странка могла изнети суду нове чињенице, односно нова доказна средства.

Чланом 424. став 2. Закона о парничном поступку прописано је да ако би рок одређен у ставу 1. овог члана почео да тече пре него што је одлука постала правноснажна, тај ће се рок рачунати од правноснажности одлуке ако против ње није био изјављен правни лек, односно од достављања правноснажне одлуке вишег суда изречене у последњем степену.

Дакле, рок од 30 дана, може да тече, односно рачуна се почев од 3. марта 2011. године, када је тужилац примио другостепену пресуду Привредног апелационог суда у Београду која се води под 5 Пж 4127/10(2009) од 27. јануара 2011. године. У том смислу се закључује да је овај Предлог поднет у законском року.



3. Докази којима се поткрепљују наводи предлагача

Сазнање за нове чињенице и накнадно стечена могућност да се употребе нови докази на основу којих је за странку могла бити донета повољнија одлука да су те чињенице или докази били употребљени у ранијем поступку су основа овог Предлога. Ради се о транскрипту седнице Председничког колегијума тужиоца од 12. марта 2008. године. Председнички колегијум је орган тужиоца који је уређен одредбама чланова од 72 до 78. Статута тужиоца. Заменик председника тужиоца, овде тужени првог реда је члан Председничког колегијума тужиоца по функцији. Седницама Председничког колегијума председава председник тужиоца.

Тако је и било 12. марта 2008. године. Седници је присустволао 14 чланова од 15 чланова Председничког колегијума тужиоца. Није био присутан само Игор Мировић. На седници су се разматрале три тачке дневног реда:

1. Одлука о изласку на изборе,

2. Формирање изборних листа, и

3. Вођење кампање.

У оквиру треће тачке дневног реда одлучивано је и о изборној кампањи. Тужени првог реда је предложио да се тужилац кредитно задужи за 300 хиљада евра. Тај предлог није прихваћен и зато није донета одлука о кредитном задуживању, већ с обзиром да је тужени првог реда обавестио да тужилац има средстава за изборну кампању прихваћено је да изборна кампања буде у границама средстава колико тужилац има, а да се може рачунати на додатна средства евентуално ако се обезбеде по основу спонзорства или донације. Дакле, 12. марта 2008. године тужени првог реда је знао да никако не сме кредитно да задужује тужиоца. То је знао и 21. марта 2008. године када је потписао уговор о кредиту са туженим другог реда.

С обзиром да је тужилац добио значајна средства из буџета Републике Србије у складу са законом по основу резултата избора од 11. маја 2008. године тужени првог реда није нашао за сходно да тим средствима измири обавезу по основу краткорочног кредита, већ је 25. јуна 2008. године у име тужиоца поднео извештај Републичкој изборној комисији на основу члана 14. Закона о финансирању политичких странака, а као лице одговорно по члану 13. Закона о финансирању политичких странака и у извештају није навео ни један податак да су средства за изборну кампању обезбеђена из средстава кредита. Истог дана, 25. јуна 2008. године тужени првог реда је потписао анекс уговора о кредиту са туженим другог реда и краткорочни кредит претворио у дугорочни. Све ово је тужени првог реда урадио без знања тужиоца. Дакле, свесно и намерно је поступао као неовлашћено лице.

Када се има у виду шта је све тужени првог реда урадио од 5. септембра 2008. године до данас, онда је много јасније не само неовлашћено потписивање уговора о кредиту, него и на шта је све тужени првог реда мислио када је дискутовао на седници Председничког колегијума тужиоца 12. марта 2008. године.

Транскрипт седнице Председничког колегијума тужиоца од 12. марта 2008. године накнадно је пронађен, а захваљујући пре свега интервјуима које је тужени првог реда дао. Тужени првог реда са помагачима је однео значајну документацију тужиоца, а овај транскрипт је накнадно пронађен. Аутентичност транскрипта потврђује лице које је снимало седницу. Транскрипт је комплетнији документ од записника који је накнадно урађен на основу транскрипта. Тужени првог реда је знао за забрану кредитног задуживања и као потпора овог Предлога достављају се следећи докази:



а) Проф. др Војислав Шешељ у својој књизи „ХАШКИ ДЕНУНЦИЈАНТ ТОМИСЛАВ НИКОЛИЋ”, која се води под бројем 105. на страни 240 преноси део гостовања туженог првог реда у емисији Утисак недеље на ТВ Б92 од 16. септембра 2008. године, где на питање новинара „много се говори ових дана о Шешељевом писму, у којем вас оптужује да сте узели паре од Мишковића и Бека”, тужени првог реда одговра:

„Урадио сам то по његовим замислима. Понекад имам дилему, неке разговоре смо водили само он и ја, и он ми је говорио шта да радим по његовом налогу. Сад имам дилему, да ли би могао да ме нападне да сам измислио нешто што ми је он рекао. На сву срећу, за крупна питања, за она питања која су нас потпуно раздвојила, ја имам у странци записнике којима је присуствовало више од 20 људи. У тим записницима Шешељ каже: „Тражите новац на све стране, немојте да застанете у кампањи”. И странка зна колико рачуна нисмо платили у кампањи, колико смо кредита узели, а за неке од њих сам рекао да више не постоје”.

Доказ 2: Извод из књиге број 105 од стране 240,

На питање о Мишковићу и Беку тужени првог реда говори да постоје записници, да је у питању велико неслагање са председником тужиоца, да постоје неплаћени рачуни, да је било кредитног задуживања и да више неки кредити не постоје.

Значи после 12. марта 2008. године ово је први пут да тужени првог реда помиње кредит, али то чини пошто је напустио све функције код тужиоца. Дакле, када је избачен из тужиоца онда тужени првог реда говори о својим, личним, прљавим пословима које је радио док је био код тужиоца.



б) Проф. др Војислав Шешељ у својој књизи „ПОРТПАРОЛ ЛОПОВСКЕ СТРАНКЕ АЛЕКСАНДАР ВУЧИЋ”, која се води под бројем 106. на страни 512 преноси текст објављен у новини „Глас јавности” од 5. октобра 2008. године где се преноси транскрипт са седнице Централне отаџбинске управе тужиоца од 12. септембра 2008. године и говор генарала Божидара Делића, а за потребе овог Предлога се преноси део говора који гласи:

„Делић: Помињане су паре. Сећате се да нас је председник (проф. др Војислав Шешељ) питао: имате ли паре за изборе? Тома је рекао: имамо, Вучић је рекао: узећемо кредит. Војислав је рекао: Па ми никада нисмо узимали кредит! Како кредит? Па зар се узима кредит, господо, ако имамо паре? Вучић је рекао: председниче, узећемо кредит и вратићемо га до септембра. Не знам да ли је узет кредит за изборе. Ја верујем да је узет. Верујем и да је враћен”.

Доказ 3: Извод из књиге број 106 од стране 512,

Дакле, 12. септембра 2008. године Божидар Делић који је заједно са туженим првог реда напустио тужиоца на седници Централне отаџбинске управе потврђује да је председник тужиоца забранио узимање кредита и као дотадашњи функционер тужиоца тврди да не зна да ли је тужилац узео кредит, али изражава мишљење да је кредит узет и да је враћен.

Значи зна се за забрану узимања кредита.



в) Проф. др Војислав Шешељ у својој књизи „ПОРТПАРОЛ ЛОПОВСКЕ СТРАНКЕ АЛЕКСАНДАР ВУЧИЋ”, која се води под бројем 106. на страни 818 преноси текст објављен у новини „Вечерње новости”.

Поводом информације да је тужилац тужио туженог првог реда, он се огласио што су пренеле новине. Тако, 12. октобра 2008. године Вечерње новости преносе изјаву туженог првог реда:

„Да је пре годину дана рекао за кредит, да се то код тужиоца врло добро зна и да се нико није бунио”.

Дакле, пре годину дана. Значи октобра 2007. године или нешто можда касније, али свакако током кампање за председничке изборе, када је такође без знања тужиоца потписао уговор о кредиту, а признао тек касније када је почело скидање средстава са рачуна тужиоца. О постојању тог кредита тужени првог реда је известио Републичлку изборну комисију у фебруару 2008. године и након тога је отворено питање да ли се изборне кампање политичких странака могу финансирати средствима банкарских кредита. Због тог кредита уследила је оштра критика и забрана да тужилац узима кредит како би се избегло дужничко ропство тужиоца.

У наставку текста преноси се изјава туженог првог реда:

„Кредит је узео јер се није знало колико новца имају противници којима се мора парирати, нити се зна када ће партија од државе добити новац. Такође је сматрао да ће тужилац добити довољно посланика да се кредит исплаћује. И освојили смо 78 мандата, мало мање него што сам очекивао, али довољно за исплату кредита”.

Доказ 4: Извод из књиге број 106 од стране 818,

Дакле, тужени првог реда је исплатио кредит за који је неосновано задужио тужиоца је порука упућена јавности. Истина је да је кредит претворио од краткорочног у дугорочни, који је тужени другог реда принудно наплатио од тужиоц почев од краја октобра 2008. године.

Значи, тужени првог реда не престаје са изношењем лажи како би прикрио трагове или прилично учинио све конфузним како би пливао уз подршку оних који су му направили странку.



г) Проф. др Војислав Шешељ у својој књизи „ПОРТПАРОЛ ЛОПОВСКЕ СТРАНКЕ АЛЕКСАНДАР ВУЧИЋ”, која се води под бројем 106. на страни 822 преноси текст објављен у новини „Курир” од 12. октобра 2008. године.

„Николић је рекао да је СРС (тужилац) на изборима освојио довољно мандата да тај кредит потпуно мирно сервисира”.

„Он (тужени првог реда) је навео да је пре скоро годину дана, на једној прес конференцији, поднео извештај о томе како ће СРС финансирати кампању за изборе и да је тада рекао да средства која странка има нису довољна за кампању, али и да је снага СРС тако велика да ће морати да парирају политичким супарницима који имају велике изворе финансирања”.

Доказ 5: Извод из књиге број 106 од стране 822,

Дакле, брани се да је на конференцији за новинаре пре годину дана, значи октобар 2007. године, поднео извештај. Можда новинарима, али никада органима тужиоца. Уосталом и за први кредит је практичн ухваћен, а не да је органе тужиоца претходно или накнадно обавестио.

д) Проф. др Војислав Шешељ у својој књизи „ПОРТПАРОЛ ЛОПОВСКЕ СТРАНКЕ АЛЕКСАНДАР ВУЧИЋ”, која се води под бројем 106. на страни 849 преноси текст објављен у новини „Курир” од 14. октобра 2008. године.

„Функционер радикала Вјерица Радета каже да су у марту сазнали да је подигнут кредит од око 400.000 евра за јануарску кампању и да су о томе на Председничком колегијуму разговарали са председником странке Војиславом Шешељем.

Председник је инсистирао да више не смемо да узимамо кредите да не би смо дозволили да странка дође у дужничко ропство. Сви са колегијума смо се с тим сложили, па и Томислав Николић (тужени првог реда). Међутим, пошто је тај кредит већ у завршној фази отплате, не можемо да предузмемо никакве правне мере. Умеђувремену смо сазнали да је Николић (тужени првог реда) неовлашћено подигао и други кредит, и то од 630.000 евра, код Банке Интеза (тужени другог реда) – прича Радета”.

Доказ 6: Извод из књиге број 106 од стране 849,

Дакле, јануарска кампања 2008. године за избор председника Србије је била финансирана и из кредита, а то су органи тужиоца накнадно сазнали у марту 2008. године и тада је донета одлука да се више не узима кредит. Вјерица Радета објашњава да марта 2008. године тужилац није могао да тужи туженог првог реда и туженог другог реда због тог кредита јер је отплата била у току, али је тада у марту 2008. године одлучено да се тужилац кредитно не задужују, како не би пао у дужничко ропство и да је туженом првог реда то било добро познато и да се са том одлуком сагласио.

Чињенице потврђују да је туженом првог реда било довољно само неколико дана и да поново неовлашћено задужи тужиоца и то другим кредитом за изборну кампању у мају 2008. године.



ђ) Проф. др Војислав Шешељ у својој књизи „СРПСКИ БАРОН МИНХАУЗЕН АЛЕКСАНДАР ВУЧИЋ”, која се води под бројем 107. на страни 104 преноси текст објављен у новини „Курир” од 22. октобра 2008. године и део који гласи:

„Кажу да је Шешељ члановима Председничког колегијума наложио да се не подижу кредити.

- Јесте, али ја сам водио странку, а не Шешељ. Од када сам постао в.д. председника, онда он више није могао да се пита. Не могу да се питају и председник и заменик председника. Ако је председник у могућности, он води странку, ако није, води је заменик, и то је Војислав дуго поштовао. Не може он да каже шта треба да радим ако морам да исфинансирам кампању”.

Доказ 7: Извод из књиге број 107 од стране 104,

Мора да се зна да тужени првог реда никада није био вршилац дужности председника тужиоца. Осим тога тужени првог реда признаје да је знао за забрану кредитног задуживања тужиоца и признаје да је неовлашћено потписао уговор.



е) Проф. др Војислав Шешељ у својој књизи „СРПСКИ БАРОН МИНХАУЗЕН АЛЕКСАНДАР ВУЧИЋ”, која се води под бројем 107. на страни 464 преноси текст објављен у новини „Прес” од 3. новембра 2008. године и део који гласи:

„Шта ћете са тужбом радикала који вас терете да нисте имали право да узмете кредит од 600.000 евра на име странке (тужиоица)?

Ако нисам имао право да потпишем захтев за кредит, зашто тужбу нису подигли чим сам га потписао. Не, они су потрошили паре, а сада неће да их врате. Проценио сам да могу да подигнем кредит. И после ребаланса странка ће из буџета месечно добијати 15 милиона динара. На плате 3 милиона, рата за кредит је 1,5 милион и остаје им 10 милиона за све друге трошкове, посебно за одбрану Шешеља”.

Доказ 8: Извод из књиге број 107 од стране 464,

Шта да се коментарише осим што може да се закључи да је свесно и намерно закључио уговор о кредиту и анекс уговора уз знање да је забрањено кредитно задуживање тужиоца. То је Томислав Николић. Оснажен новим газдама, спонзорима и финансијерима уз благонаклон став власти може серијски да изнси лажи зато што зна да је заштићен од прогона.



III. Образложење чињенично-правног контекста предлога

Ако се остави по страни чињеница да се другостепени суд намерно није изјаснио о свим наводима жалбе и допуне жалбе тужиоца и изузму не тако мале разлике у разлозима првостепене и другостепене судске одлуке, следи неколико закључака о томе зашто је одбијен тужбени захтев тужиоца:

Прво:

Што се тиче првостепене пресуде, Привредни апелациони суд у Београду је у другостепеној пресуди (страна 3 и пасус 3) констатовао као исправно и за сваку похвалу првостепеног суда, следеће: „Тужени првог реда је био овлашћен за потписивање уговора одлуком Централне отаџбинске управе тужиоца (одлука бр. 38/04 од 8. априла 2004. године)” и чињеницу да „тужилац уплаћена средства након пријема није вратио туженом другог реда, већ је иста користио”. Из тога је закључено да тужбени захтев није основан.

Дакле, тужилац није вратио уплаћена средства, а суду је јасно да тужилац није ни знао да су уговор, а касније и анекс закључени, нити да су средства коришћена. Да је тужилац знао да су средства кредита уплаћена, тужилац би знао и за уговор и за анекс, па би средства вратио или ако не би вратио онда не би ни покретао ову парницу. Како је тужилац могао да врати средства када је тужени првог реда имао организовану групу у књиговодству тужиоца и сви чланови те групе су побегли од тужиоца, тек када се почело са рашчишћавањем шта је све радио тужени првог реда. Уосталом, тужилац је за уговор и анекс сазнао тек када је тужиоца позвао тужени другог реда зато што нико испред тужиоца није преузео примерке уговора и анекса.

Осим тога у извештају од 25. јуна 2008. године који је у име тужиоца потписао тужени првог реда, а којим се извештава Републичка избора комисија о прикупљеним и утрошеним средствима за изборну кампању за изборе за народне посланике одржане 11. маја 2008. године нигде нема ни назнаке да је тужилац прикупио средства путем кредитног задужења од туженог другог реда. Дакле, тужени првог реда представљајући се да заступа и представља тужиоца обавештава надлежни државни орган о средствима и не наводи кредитно задужење. Он крије како од тужиоца, тако и од надлежног државног органа чињеницу да је неовлашћено створио кредитну обавезу тужиоцу. Интересантно је да је истог дана, 25. јуна 2008. године, тужени првог реда са туженим другог реда зкључио анекс уговора, зато што није ни имао намеру да наводно као заступник тужиоца враћа кредит са којим је неосновано задужио тужиоца, већ да побегне и да када пристигне кредит на наплату тужени првог реда уз помоћ својих политичких спонзора глуми наводно честиту и прогањану особу.

Друго:

У другостепеној пресуди износи се оцена да навод тужиоца да тужени првог реда није имао овлашћење за закључивање уговора не стоји, да формулација финансијско пословање упућује на закључак да се иста односи и на кредитно уговарање и да су иста овлашћења председника тужиоца и заменика председника тужиоца који су по Статуту овлашћени за потписивање уговора о кредиту.

Мора да се понови да уопште није јасно како су судије закључиле да ово није спорно, а нарочито да су по Статуту тужиоца и председник тужиоца и заменик председника тужиоца овлашћени за потписивање уговора о кредиту. Просто је невероватно да се не прави разлика између одлучивања о кредитном задуживању и потписивања уговора о кредиту.

Мада није јасно како су судије ово закључиле, за овај Предлог је важно да тужилац и даље тврди познајући свој Статут, који је написао и донео, да о евентуалном кредитном задуживању тужиоца може да одлучује само Централна отаџбинска управа тужиоца. То значи да само на основу одлуке Централне отаџбинске управе тужиоца председник тужиоца може да закључи уговор о кредитном задуживању, или неко друго лице одређено одлуком Централне отаџбинске управе.

Дакле чланом 49. став 1. алинеја 7. Статута тужиоца прописано је да Управа тужиоца управља и располаже имовином тужиоца. То значи да је само Централна отаџбинаска управа тужиоца надлежна да управља и располаже имовином тужиоца. Може да се управља и располаже само са оном имовином која постоји, а то значи да одлука о управљању и располагању мора да садржи прецизно навођење те имовине која је предмет управљања или располагања. То не садржи одлука Централне отаџбинаске управе тужиоца од 8. априла 2004. године. Дакле, та одлука није чин управљања нити располагања. Та одлука није ни одлука којом се овлашћује тужени првог реда да изврши или реализује неку другу одлуку о управљању и располагању имовином тужиоца. Наведена одлука никако не може бити изјава воље тужиоца којом се приступа кредитном задужењу, нити се одобрава кредитно задужење, нити се неко овлашћује да у име тужиоца закључи уговор о кредитном задужењу. Једноставно, да је којим случајем тужилац одлучио да се кредитно задужи такву одлуку је морала да донесе Централна отаџбинска управа тужиоца и да истом одлуком одреди износ задужења, банку код које ће да се задужи, услове кредита, намену средстава и лице које је овлашћено да у име тужиоца закључи уговор. Једино таква одлука може бити доказ постојања воље за закључење уговора на страни тужиоца, а ако такве одлуке нема онда свако ко у име тужиоца чак и разговара о кредиту то чини неосновано и неовлашћено.

Свако кредитно задуживање је чин располагања средствима у будућности и зато највиши орган правног лица може да одлучи о задуживању, а не појединац који је испред тужиоца задужен да извештава надлежне органе или да организује, води и контролише рад рачуноводства, ако што је то био случај са туженим првог реда.

Стварно није јасно како су судије могле једну одлуку Централне отаџбинске управе од 8. априла 2004. године којом се одређује одговорно лице у смислу Закона о финансирању политичких странака, да протумаче овлашћењем за закључивање уговора о кредиту?

Одредбом члана 17. Закона о финансирању политичких странака прописана је обавеза да се одреди одговорно лице политичке странке нарочито због потребе прецизног дефинисања одговорног лица у смислу члана 19. став 2. и члана 20. став 2. Закона о финансирању политичких странака. То лице из члана 17. Закона о финансирању политичких странака, у овом случају тужени првог реда, би било одговорно и за случај да је рецимо одлуком Централне отаџбинске управе тужиоца одобрено закључење уговора о кредиту у име тужиоца и да је неко друго лице овлашћено одлуком Централне отаџбинске управе тужиоца да потпише уговор о кредиту у име тужиоца. Дакле, једини циљ члана 17. Закона о финансирању политичких странака је одредити одговорно лице, а никако одредити овлашћено лице за потписивање уговора о кредиту.

Не може се иза речи одговорно за финансијско пословање извући закључак о постојању овлашћења за уговарање кредита.

Треће:

У другостепеној пресуди износи се закључак да је тужилац навео да је председник тужиоца забранио задуживање тужиоца узимањем кредита, али и да је тужилац био дужан да докаже постојање забране закључивања уговора о кредиту и то кроз одговарајућу писану одлуку у којој је садржана изричита забрана, па би са том одлуком били упознати сви органи тужиоца.

Ово је правно невероватна ситуација. Судије не проверавају да ли је тужени првог реда писаном одлуком органа тужиоца овлашћен за закључење уговора о крдиту, већ да ли је туженом првог реда неком писаном одлуком органа тужиоца забрањено да кредитно задужује тужиоца. Дакле, судије су створиле невероватну презумпцију да је тужени првог реда овлашћен, а евентуално може бити неовлашћен само уколико постоји изричита писана одлука о забрани кредитног задуживања. Значи, не прихватају се ни сведоци који су чланови колективног органа, нити њихове писане и судски оверене изјаве, већ се тражи писана одлука о забрани.

У сваком случају трнскрипт седнице Председничког колегијума тужиоца од 12. марта 2008. године који се доставља као нови доказ уз овај Предлог представља релевантни доказ да је тужени првог реда добро знао за забрану кредитног задуживања тужиоца.

Четврто:

Транскрипт седнице Председничког колегијума тужиоца од 12. марта 2008. године доказује да је председавао председник тужиоца, да су на седници били присутни и у раду учествовали сви чланови Председничког колегијума, осим Игора Мировића, да је било три тачке дневног реда:

1. Одлука о изласку на изборе,

2. Формирање изборних листа, и

3. Вођење кампање.

У оквиру треће тачке дневног реда одлучивано је и о изборној кампањи. Релевантни део транскрипта гласи:

„Томислав Николић: Војислава, ево овако. Прво, ми паре нисмо потрошили и ми пара имамо за добру кампању.

Војислав Шешељ: То вам је онда још боље.

Томислав Николић: Твоје информације нећеш да откријеш одакле су, то би решило проблеме у странци.

Војислав Шешељ: Какве проблеме.

Томислав Николић: Па, ти си сада направио мени проблеме у странци.

Војислав Шешељ: Какве.

Томислав Николић: Јер си ме тужио да сам потрошио све паре, потом си ме оптужио...

Војислав Шешељ: Не, не, није тачно.

Томислав Николић: Рекао си синоћ.

Војислав Шешељ: Немој да говориш нешто што није истина.

Томислав Николић: Синоћ си рекао и данас си поновио да немамо пара.

Војислав Шешељ: Ја сам рекао да сам против сваког кредита, што се сав најежим када се помене кредит.

Томислав Николић: Војиславе, је ли теби неко рекао да нема пара. Да ли је икада нешто стало.

Војислав Шешељ: Није, није, али сам апсолутно против дизања кредита. Против сам дужничког ропства. Не знате шта доноси дан, шта доноси ноћ. Док сам ја био тамо странка је увек имала неку резерву.

Томислав Николић: Је ли могла да потроши два милиона евра у кампањи.

Војислав Шешељ: Не.

Томислав Николић: Није. Па шта онда причаш.

Војислав Шешељ: Толико није.

Томислав Николић: Па толико сада може.

Војислав Шешељ: Е јесте, али кредит не треба узимати.

Томислав Николић: Ма кредит је 300 хиљада евра.

Војислав Шешељ: Добро. Без кредита, ако можете да нађете спонзоре и дотације за добру кампању онда је то у реду.

Томислав Николић: Ма није, ми то и радимо.

Војислав Шешељ: Кампања мора бити пешачка, морају се обићи све општине, морају људи да вас виде у свим општинама”.

Пето:

Дакле, пре него што је и почела изборна кампања донета је одлука да тужилац не узима кредит. Транскрипт је од 12. марта 2008. године, а тужени првог реда је 21. марта 2008. године отишао и кријући потписао уговор о кредиту са туженим другог реда. Значи уз изричито противљење председника тужиоца и уз сагласности свих чланова Председничког колегијума тужиоца одлучено је да се тужилац не задужује, а тужени првог реда је после 9 дана задужио тужиоца, а да то тужилац није ни знао.

Дакле, тужени првог реда приликом потписивања уговра о кредиту са туженим другог реда 21. марта 2008. године и анекса 25. јуна 2008. године није био овлашћен да то уради у име тужиоца и то је учинио супротно одлуци тужиоца.

Шесто:

У судским списима налази се сасвим довољно доказа за усвајање тужебеног захтева тужиоца. Независно од законских услова за овај Предлог скраћена хронологија чињеница која ће се изнети доприноси да се боље схвати овај Предлог и значајно поткрепљују овај Предлог:

За изборну кампању у јануару 2008. године, за председничке изборе Томислав Николић је кредитно задужио Српску радикалну странку код Банке Интезе. О том задуживању је обавестио и Републичку избрну комисију у фебруару 2008. године на прописаном обрасцу у складу са Законом о финансирању политичких странака. У току марта 2008. године органи Српске радикалне странке су сазнали за тај кредит када је била у току отплата тог кредита. Незадовољни кредитним задужењем органи Српске радикалне странке су инсистирали да се то прекине. Званично је одлучено 12. марта 2008. године да се Српска радикална странка никако више кредитно не задужује и за ту одлуку је гласо и Томислав Николић. На тој седници Председничког колегијума Српске радикалне странке Томислав Николић је тврдио да странка има пара за предстојеће мајске изборе, да могу да се обезбеде, а да је потребан минимални кредит. Пошто је одлучено да странка никако не сме да падне у дужничко ропство одлучено је да не узима кредит, већ да се са постојећим средствима спроведе кампања.

Томислав Николић је 21. марта 2008. године супротно забрани отишао и са Банком Интеза закључио уговор о кредиту и предао средства обезбеђења кредита, без знања било ког органа Српске радикалне странке. Уговор о кредиту је био краткорочни, од 50 милиона динара, прилично ненаменски и у том смислу забрањен као правни посао. Средства кредита су била потребна за изборе, а кредит је одобрен као ненаменски са врло чудним клаузулама о екологији, изградњи објеката и слично. Банка Интеза је средства кредита пребацила на редовни рачун Српске радикалне странке, а Томислав Николић је део од 30 милиона динара пребацио на посебан рачун за финансирање изорне кампање.

Спроведени су избори 11. маја 2008. године и по основу реултата избора Српска радикална странка је из буџета добила преко 100 милиона динара. Очигледно та средства Томислав Николић није могао да усмери на враћање кредита, као што се у интервјуима након избацивања из странке заклиње да је имао намеру. Дана 25. јуна 2008. године Томислав Николић подноси извештај Републичкој изборној комисији и нигде не приказује да је Српска радикална странка узела кредит за изборну кампању, истог дана одлази у Банку Интезу да потпише анекс уговора како би невраћени краткорочни кредит претворио у дугорочни кредит с тим да прва рата отплате доспева крајем октобра 2008. године.

Услед нервозе да није постао државни функционер, пошто су пропали преговори око формирања Владе, под великим страхом да ће се открити неосновано наступање приликом задуживања Српске радикалне странке и имајући у виду чињеницу да се у Хашком трибуналу поново разматра захтев Тужилаштва да се проф. др Војиславу Шешељу на силу наметне бранилац, Томислав Николић са својом екипом покушава да изведе пуч, односно да преузме Српску радикалну странку, како би она политички прешла у окриље пронато и проевропских странака, а Војислав Шешељ оставио на цедилу да у случају наметања браниоца и поновног штрајка глађу више не постоји она Српска радикална странка која би обавестила цео свет и јавност о планираном убиству Војислава Шешеља у Хагу.

Пошто пуч није успео Томислав Николић подноси оставку на све фунакције у странци и покушава да преокрене чланове Централне отаџбинске управе. Како му то не полази за руком бива искључен из Српске радикалне странке. Када су за то, како тврде из медија сазнали неки из Банке Интезе они су телефоном позвали Српску радикалну странку да неко дође и преузме уговор и анекс, са планом отплате кредита јер крајем октобра 2008. године доспева права рата кредита за који нико у Српској радикалној странци није ни знао да постоји.

У току октобра и првој половнини новембра 2008. године сукцесивно из Српске радикалне странке одлазе сви који су радили књиговодствене послове и блокира се рад, чак и компјутер на коме се врши евидентирање средстава и рачуни. Истовремено ови радници односе и документацију како би се прикрили трагови. Након подношења тужбе на сцену ступају судије који неким правним бравурама покушавају у ствари да прикрију криминал Томислава Николића.

Судије се баве утврђивањем негативних чињеница, а позитивне чињенице их не интересују.



IV. Тражено правно средство



С обзиром да су у питању разлози из члана 422. тачка 9. Закона о парничном поступку, тужилац на основу члана 426. став 3. Закона о парничном поступку тражи да председник већа првостепеног суда расправљање о овом Предлогу споји са расправљањем о главној ствари и да се у складу са чланом 428. став 5. Закона о парничном поступку решење којим се дозвољава понављање поступка и укида одлука донета у ранијем поступку унесе у одлуку о главној ствари.



Т у ж и л а ц

Српска радикална странка

потпредседник


Преузето са странице: http://www.facebook.com/zoran.krasic.79/posts/145157078983194

Борис Малагурски – српски Michael Moore и више од тога

Није за чуђење његов карактер и његова дела, за чуђење је да се људи чуде Борису Малагурском што је такав. Испада да је нешто „спектакуларно“ оно што он ради, нешто „модерно“, ново, „провокативно“. А није. Борис је само човек на свом месту, а у емисији под називом „Револуција“ може се видети колико је исто то што он има у себи подједнако подељено са присутним гостима, као и публиком у студију, махом младих. Из тога извлачим једини разуман закључак да је оно чиме се Борис бави заједничка црта, заједничко осећање, размишљање и схватање већине у Србији, већине нас. Потпуно супротна слика од те се приказује на телевизијама попут РТС, Прва, Пинк, Б92, Студио Б и осталих из пропагандне машинерије „слободног и независног“ Запада.


До сада су се могле видети две епизоде.

У првој је Борис отишао у представништво ММФ и Светске банке у Београду да као појединац тражи кредит од њих, јер је Србија презадужена и да се више не би излагала толиком ризику. Успут је приказан и одломак из његовог филма „Тежина ланаца“ где се могло чути како се СФРЈ није дозволило даље задуживање у тренутку када је имала 13 милијарди долара дуга – због презадужености, а данас се у неупоредиво мањој земљи, вишеструко више задуженој, као једини начин даљег опстанка препоручује даље задуживање, које пробија све прописане границе до које висине задуживање, ако је уопште разумно, може да иде.

У другој емисији, у којој је тема била српско писмо ћирилица, Борис је посетио неколико омиљених места у Београду за трошење драгоцених тренутака српске младости, као што су „шопинг центар“ Ушће и Делта „сити“ – и баш зато што је живео у Канади и радио са странцима, учио њихове школе, баш из тих разлога у стању је да уочи колика је невероватна глупост коју прихвата народ у Србији: да јој сви натписи буду на латиници, а велика већина на страном језику – и успео на појединим од њих, бар док је трајала емисија, да се упозорења да је клизав под уместо на енглеском (које сумануто лудило!!!) напише на српском и то ћирилицом, на самом улазу. Хеј, бре, до те мере ова држава није наша!!! – за она три странца што ће можда (?) туда проћи, упозорење да неко може да се поломи стоји написано искључиво на страном језику!?

Навео сам само детаље, које на духовит начин осветљавају појединости у вези са (крајње болесним) стањем ове државе.

Приметно је код оних које је Борис снимио, чији натписи не да нису на ћирилици, већ на енглеском, уместо српском језику, да су били сасвим збуњени, да су избегавали или нису знали како да одговоре због чега је то тако. Или их је било срамота да о томе расправљају –схватајући колико би испали глупи у покушају одбране енглеског језика у свакодневници живота Србије? Једноставно, многи и не знају и нису свесни зашто користе страни језик уместо матерњег, тврдећи да многе речи у данашњем српском језику - попут „планирање“, „шокантно“, „вокабулар“ итд. - јесу српске речи!? Борис на неки фин начин покушава да покаже српском грађанину да се, прихватајући страну „културу“ као своју, он у уствари показује као јефтино, смешно, накаламљено биће без вредности – „бескућник“ у језичком смислу - који је том истом Западу, којем потпуно неупућено срља, баш због таквог „личног описа“ – тикве без корена и без достојанства, одвратан и примитиван.

Имам предлог за једну од наредних емисија: да се покрене једно свеобухватно независно испитивање око тога које је стварно расположење у Србији за придруживање Европској заједници. И да испитивањем буде обухваћено бар 60% оних који би могли да изађу на „референдум“.

Као и још један предлог: да се пре тога народу у Србији омогући да се одлучи између тога да ли жели или не жели да се Србија придружи Европској заједници. А то право ће јој бити омогућено тек пошто Србија добије истиниту „информацију“, истиниту слику једне и друге стране. Управо онолико колико је временски заступљено „лобирање“ за улазак, треба дати простора и онима који имају другачији став, који желе другачије.

Народу у Србији треба приказати све стране избора. Пре свега да избор постоји. Већина разумних људи не жели да им се било шта намеће, поготову не некакав „једини правац“. Нема потребе да се Србија застрашује да ће, уколико не изабере тај „једини“ правац, своју децу осудити на сиромаштво и глад. Што је не само криминална уцена, већ и политичко хулиганство!